„Socijala“ neće oboriti režim

Nedavni generalni štrajk privukao je skromno učešće radnika, što ukazuje da su sindikati možda preterali s ambicijama i pogrešili s očekivanjima i da je štrajk pogrešno brendiran. Naizgled ove slike u suprotnosti su sa stalnim pričama opozicije i kritičara režima o krizi. Iako nisu jedini, i potpuno pouzdan, ove slike su pokazatelj ekonomsko-socijalnih prilika u Srbiji.

U nastojanju da obore s vlasti naprednjački režim njegovi kritičari često koriste argument da je Srbija zemlja u kojoj se teško živi, u kojoj sirotinja prevrće po kontejnerima da bi preživela, u kojoj je nestala srednja klasa, u kojoj postoji oštra podela na bogatu manjinu i sirotinjsku većinu…

Naravno da Srbija nije takva zemlja. I naravno da u Srbiji nije sve dobro. Slika nije crno bela, puna je valera.

Činjenica je da su pojedine mere ekonomske politike uzele danak, najpre u kupovnoj moći pojedinih slojeva društva. Srbija je postala skupa zemlja, to se vidi u dućanima i restoranima.

Ali, ako je socijalna kriza tako izražena i toliko velika, kao što tvrde kritičari, zašto do sada nije proizvela logičan ishod – nezadovoljstvo većine stanovnika i promenu vlasti? Postoji li neki razlog – recimo strah, represija ili klijentelizam – koji sprečava stanovništvo da masovno glasa protiv Srpske napredne stranke? Ili je možda pogrešna premisa (polazište) kritičara? Da li bi bilo korisno, zarad sigurne pobede nad naprednjacima, stati na loptu i analizirati polaznu premisu. Na primer, da li siromaštvo doista dramatično raste, da li nejednakost ugrožava temelje društva, da li su plate mizerija, da li srednja klasa nestaje?

Posmatrajući aktuelnu situaciju, očigledno je da ne postoji kritična masa socijalno ugroženih i nezadovoljnih građana, odnosno da je više onih koji se ne žale na nivo životnog standarda. Ako je tako, onda je pitanje treba li i dalje podržavati „iluziju zajedničkog prosperiteta“ i igrati na kartu socijalne krize ili je to gubitnička opcija za promenu vlasti? „Socijala“ možda nije najefikasnija „slavina“ za izlivanje nezadovoljstva na ulice i alatka za promenu vlasti. Moguće je da bi to postala tek ako preteća ekonomska kriza i recesija ugroze radna mesta, smanje zarade i klijentelističke apanaže (kao što se događa u Mađarskoj). U Srbiji postoji sijaset drugih razloga – neustavno delovanje predsedničke vlasti, korupcija, uništene institucije, partokratija, eutanazija pravne države, gušenje medija – zbog kojih treba menjati vlast, što potvrđuju aktuelni protesti studenata.

Teško je osporavati podatak da se proširio broj zanimanja i zaposlenih koji zarađuju visoke plate, da raste kupovna moći (bez obzira na inflaciju) i da se uvećava broj pripadnika srednje klase. Rast bruto domaćeg proizvoda, između ostalog, počiva i na značajnom povećanju potrošnje domaćinstava pogurane rastom zarada. Veliki deo radničke klase manje je zabrinut za dostojanstveni rad, više je zainteresovan da postigne visoku zaradu. Takva je današnja klasna svest u Srbiji.

Razlozi povećanja prihoda su različiti. Mnogo više zaposlenih radi u visokoproduktivnim i profitabilnim kompanijama i ostvaruje veću zaradu. Preduzetništvo se razvilo i mnoge male firme postale su srednje vredne i velike kompanije pa su njihovi vlasnici postali bogatiji. Osim preduzetničke razvila se i klasa kreativnih zaposlenika koja skupo prodaje svoju izvrsnost. Strani poslodavci podižu konkurentnost privlačeći talente i vrsne stručnjake primamljivim zaradama. Tržište vapi za radnom snagom pa su zarade (sistemom tražnje i ponude) značajno porasle za pojedina zanimanja (majstori svih vrsta – od pekara i kuvara preko keramičara, vodoinstalatera, električara do prodžekt menadžera). Raste broj ljudi koji ostvaruju prihode od rentijerstva (izdavanja stambenog i poslovnog prostora) i kapitala (akcije, fondovi), a ne od rada.

Ne treba zaboraviti i na fenomen populističke vladavine naprednjaka. Pojedinim klijentelističkim grupama, zahvaljujući državnim apanažama, porasla su primanja. U međuvremenu narastao je i broj tragača za državnim privilegijama (unosni poslovi, javne nabavke) i tu se značajno proširilo nepravedno stečeno bogatstvo. Nisu to samo biznismeni i preduzetnici bliski vladajućoj partiji i familiji (koji su se enormno obogatili u kratkom vremenu), to je čitava armija partijskih aktivista koja je uhlebljena u državnoj upravi i nevladinom sektoru (podržanom budžetskim novcem) i tako preskočila važan socijalni stepenik od niže u srednju klasu.

Nedostaju novija sociološka istraživanja, ali golim okom može da se primetiti narastanje srednje klase. Kolika je? Teško je kvantifikovati, ali se sa sigurnošću može reći da je veća od zaključka da nestaje i verovatno je manja od potrebne za zemlju na ovom stepenu razvoja. Možda bi između 30 i 35 odsto stanovnika moglo da se ubroji u srednju klasu.

Kakav je kvalitet pripadnika srednje klase, odnosno ko su oni danas u Srbiji?

Društvo je šaroliko. Uz tradicionalne pripadnike srednjeg sloja – advokate, lekare, profesore, inženjere – tu su i novi: programeri, dizajneri, inženjeri za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje, farmaceuti, fitnes instruktori, menadžeri, računovođe, imućni seljaci, sudije, preduzetnici, influenseri, visokorangirani državni službenici, zaposleni u javnim preduzećima (EPS, Srbijagas, Er Srbija).

Sociolozi koriste parametre na osnovu kojih određene grupe stanovnika svrstavaju u srednju klasu. Obično su to: štednja, posedovanje vikendice, letovanje-zimovanje, lako rešavanja urgentnih potreba u domaćinstvu (zamena frižidera ili televizora), luksuzna i prestižna potrošnja, kupovina automobila svakih pet do sedam godina, obrazovanje dece u inostranstvu.

Evo kako to izgleda na primeru tri parametra.

Dinarska štednja krajem prošle godine bila je 191,2 milijarde dinara (1,6 milijardi evra) i porasla je 11 puta u odnosu na 2012. godinu. Devizna štednja u istom periodu porasla je sa 8,3 milijarde evra na 15,4 milijarde evra.

Prodaja novih automobila porasla je prošle godine 10 odsto, što je najveći rast u poslednjih pet godina. Najviše se kupuju Škode, Tojota i Volkswagen. Od ukupno prodata 27.862 nova automobila, oko 9.000 kupili su građani a 55 odsto plaćeno je kešom.

Anketa IPSOS-a pokazala je da je prošle godine polovina građana Srbije putovala u inostranstvo. Prvi izbor turista iz Srbije je Italija, a zatim slede Španija, Francuska, ceo Mediteran, Bliski istok, Kina… Plaćajući na POS terminalima, preko interneta, mobilnog telefona ili na drugi e-načine građani Srbije potrošili su u inostranstvu 2,2 milijarde evra. Najviše se troši u sezoni godišnjih odmora – na POS terminalima u inostranstvu građani Srbije potrošili su više od 1,1 milijarde evra, i na bankomatima u inostranstvu u vreme odmora podigli su 202,2 miliona evra.

Kad se iz ovog ugla posmatra socijalno-ekonomska slika Srbije onda „socijala“ teško može biti krucijalni argument za smenu autoritarne vlast. Ima mnogo jačih razloga da joj građani okrenu leđa.

Sociolozi, politikolozi i ekonomisti saglasni su da, teorijski posmatrano, srednja klasa predstavlja stub stabilne demokratije. Za istraživanje je fenomen srpske srednje klase koja je narasla, ali nije postala faktor stabilnosti demokratije. Pitanje za istraživače: zašto srpska srednja klasa mirno prihvata sistem korumpiranog političkog paternalizma?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.