Država časti svoju radničku klasu

Svaka čast državi. Lepo se odužila radničkoj klasi na njen najsvetiji praznik.

Dan-dva pred Praznik rada Republički statistički zavod objavio je da je prosečna plata kod države-poslodavca veća od prosečne zarade koju isplaćuju privatne kompanije i preduzetnici.

Država je najzad pretekla strane i domaće kapitaliste i pokazala se kao najdarežljiviji i najpoželjniji poslodavac u Srbiji.

Država je u prva dva meseca ove godine zaposlenima u javnom sektoru davala prosečnu neto platu 110.364 dinara, privatna privreda isplaćivala je 103.562 dinara a preduzetnici su isplaćivali prosečnu neto platu od samo 55.567 dinara.

Među zaposlenima u javnom sektoru najveći prosek zarada ostvarila je državna administracija -123.637 dinara a lokalna administracija – 90.932 dinara. Kada je reč o javnim preduzećima, prosek u državnim preduzećima bio je 115.408 a u lokalnim 97.207 dinara.

Ukrštanjem podataka dolazi se do zanimljivih detalja. Zaposleni u državnim preduzećima imali su za dva meseca veću prosečnu platu od njihovih kolega u privatnoj privredi (skoro 200 evra), a zaposleni u lokalnim preduzećima imali su gotovo duplo veću prosečnu zaradu od radnika koji su zaposleni kod preduzetnika. Još jedan podatak je interesantan – prosečna februarska plata u državnoj upravi bila je 147.552 dinara a u prerađivačkoj industriji 93.787 dinara.

Našta ukazuju ovi podaci?

Iako kretanja na tržištu rada za sada ne sugerišu tako radikalni trend, moguće je da bi rast plata kod države mogao da bude tržišni signal za radnu snagu raznih profila da krene „trbuhom za kruhom“, pohrli u državnu službi i posao kod privatnika zameni za veću platu kod države.

To bi s jedne strane moglo da poveća armiju državnih službenika (koja već čini 26 odsto ukupne zaposlene radne snage).

Od 2,36 miliona zaposlenih 612.586 radi u javnom sektoru. Ako se izuzmu društvene delatnosti koje su u državnom vlasništvu (zdravstvo, socijala, obrazovanje, kultura), državna administracija ima 159.515 zaposlenih, a u javnim preduzećima zaposleno je još 141.344 radnika.

S druge strane, ta preraspodela na tržištu radne snage u korist države mogla bi biti ozbiljan pritisak na javne finansije i poreske obveznike. Bio bi to i jak poremećaj tržišta rada na kome već postoji manjak pojedinih zanimanja pa zato pronalaženje radnika sa pravim veštinama sve više predstavlja prepreku za rast i razvoj privatnih kompanija i preduzetničkih firmi.

Ako bi država visokim platama usisala kvalifikovanu radnu snagu iz privatnog sektora, bio bi to težak udarac privrednom rastu Srbije, jer je dokazana činjenica da veći deo bruto domaćeg proizvoda i najveći deo privrednog rasta obezbeđuje privatna privreda.

Problem je što država ume da bude neodgovorni rasipnik koji isplaćuje plate bez pokrića jer ne troši svoje pare kao što to čini vlasnik privatne kompanije ili preduzetničke radnje.

Privatnik daje plate radnicima iz zarade koju ostvari njegovo preduzeće, a država isplaćuje zarade zaposlenima od novca koji je prikupila kroz poreze od poreskih obveznika i akcize.

Dakle, država isplaćuje tuđe pare i nije je previše briga da li su te plate zarađene ili ne. Naime, ne postoje javno dostupni i egzaktni podaci o opravdanosti povećanja plata (osim inflacije).

Na primer, da li efikasnost (produktivnost) radnika u javnom sektoru opravdava određeni procenat rasta njihovih zarada. Korisnici usluga javnog sektora samo primećuju da je državno zdravstvo u raspadu, da državnu administraciju razjedaju javašluk i korupcija a podaci pokazuju da je državna proizvodna firma za četvrtinu manje produktivna od prosečne privatne firme u istom sektoru.

Taj hendikep, vlasnik (država) pokriva subvencijama koje su uglavnom usmerene na održavanje manje produktivnih državnih preduzeća.

Prema nekim verodostojnim analizama srpski proizvodni radnik stvara otprilike tri četvrtine vrednosti onoga što pravi industrijski radnik u Češkoj ili Mađarskoj.

Ako je tako za proizvodnog radnika, onda nije teško pretpostaviti kolika je (niska) produktivnost službenika u srpskoj nereformisanoj državnoj administraciji.

Desetogodišnja vladavina naprednjaka pokazala je da vlast većim platama ne kupuje radnu snagu s potrebnim znanjem i veštinama kako bi isporučila kvalitetne usluge građanima i privredi nego kupuje lojalnost vladajućoj partiji priučenih neznalica.

Najveći greh države s ovom vrstom populizma (klijentelizma) ogleda se u obeshrabrivanju preduzetništva kao dragocenog ekonomskog resursa. Visokim platama koje nudi kao poslodavac država isušuje tržište radne snage i ostavlja preduzetništvo bez važnog faktora proizvodnje.

Država u kojoj zamire preduzetnički, a jača etatistički duh, osuđena je na tavorenje i neuspeh.

Preduzetnici nikad ne mogu da dobiju trku u platama s državom jer nemaju toliko novca koji mogu da ponude zaposlenima, ali bez preduzetničke inicijative i motiva za profitom srpska ekonomija biće lišena inovacija.

Inovacije nikad i nigde ne „proizvodi“ država, one se rađaju u ambiciji preduzetnika i biznismena da budu konkurentniji na tržištu i zarade više novca.

Državne plate, kao rezultat populističke politike a ne realnih pokazatelja efikasnosti, mogle bi da utiču i na još jedan društveni proces – tripartitni socijalni dijalog oko visine nadnica.

U tom dijalogu do sada su učestvovali sindikati (predstavnici radnika) i poslodavci (država i privatnici).

Ukoliko se država pojavi kao velikodušniji poslodavac, koji deli plate bez obzira na učinak rada, onda predstavnici privatne privrede u tom dijalogu nemaju više šta da traže.

Oni će biti autsajderi koji će bespogovorno morati da poštuju sporazume koje sklapaju država i radnička klasa. Bude li tako, onda sledećeg Prvog maja ne treba da nas iznenade uranci s volovima na ražnju.

Kao u stara dobra vremena kad je partijski plenum, u ime države, pisao zakon o radu i propisivao visinu nadnice.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.