Šio mi ga – Viktor/Redžep

Ključno je, međutim, šta piše u poslanici stvarnog autora ekspozea, srpskog političkog patrijarha, upućenoj narodnim predstavnicima i javnosti. Svi znaju da je Macut trbuhozborac, prolazna pojava i potrošna roba. Ali, on je prvi premijer Srbije čiji mandat počinje friškom paradigmom Pokreta za narod i državu u čijem je središtu – država kao svetinja i etatizam kao polit-ekonomska praktična filozofija. Ekspoze koji je Đuro Macut, kao „verni sin svoje otadžbine“ pročitao prikaz je te nove političke platforme. U nikad do sad otvorenijoj formi etatizam je isturen u prvi plan kao politički cilj. „Država je svetinja“, poručio je novi premijer sa skupštinske govornice, sramno ignorišući osnovno načelo demokratske države da je slobodni pojedinac (individua, čovek, građanin) svetinja. Država će, tvrdi premijer, sve da radi: da podiže životni standard, gradi privredu budućnosti, uređuje obrazovanje, indoktrinira mladež, umnožava ljudski kapital, razvija veštačku inteligenciju, seje i žanje, gradi infrastrukturu, štiti ćirilicu, a ubrzano ugrađuje kukove i kolena, brine o sabornosti, neguje tradiciju, bori protiv nameštanja utakmica, hapsi i tamniči neistomišljenike vladajuće klike.

Bilo je ovih dana puno asocijacija na onu narodnu izreku „šio mi ga Đura“ da bi se, s dozom podsmeha, napravio portret novog premijera. Čini se da su oni koji se tom izrekom koriste zapravo previđaju Đurinu, inače minornu, ulogu u kreiranju novi program Narodnog pokreta iza kojeg stoji predsednik države. Ispostaviće se da bi narodna izreka mogla da se sasvim slobodno preinači u slogan „šio mi ga Orban/Erdogan“, jer mnogo liči na populističke neliberalne programe ove dvojice autokrata. Koštunica je želeo da pretemelji državu, Vučić namerava da pretemelji društveno-ekonomsko uređenje i u njegov centar stavi državu Levijatan. „Mi se nalazimo u prelomnoj fazi naše državne i nacionalne obnove“, pročitaće Macut u ekspozeu, podsećajući prisutne poslanike da im je „dužnost da služe otadžbini“. Namerno je novi premijer i vajni univerzitetski profesor prevideo ključnu činjenicu demokratskog uređenja da su poslanici izabrani na izborima da služe građanima koji su ih birali a ne nekoj otadžbini koja je „naša tačka ujedinjenja, naše biće, naše pribežište i naša sloboda“.

Premijer (i Pokret za narod i državu) ne vidi slobodnog pojedinca kao osnov države, zato veruje da Parlament služi otadžbini a ne građanima. Zaslepljen pogrešnom premisom i „velikim knezom Milošem“, Đuro Macut ne vidi građanina Srbije nego Srbina, podanika. U nameri da stekne političku dopadljivost premijer glumi starovremenskog seljačkog tribuna, petparačkog prosvetitelja i slatkorečivog mračnjaka čije političko biće ne priznaje otvoreni um, slobodu i ličnu inicijativu.

Nije slučajno novom premijeru kao prioritet svih prioriteta nametnuto pretemeljenje obrazovanog sistema, a on se u tom poslu bez imala srama poziva na najvećeg srpskog reformatora Dositeja Obradovića. Za razliku od Dositeja, Đuro je u ime Pokreta za narod i državu nameran da „reformiše“ obrazovni sistem da se „ovakve podele više nikada ne ponove“ zašta mu je neophodna sabornost. „Reforma“, kaže glasnogovornik novog Narodnog pokreta, podrazumeva uvođenje reda a „nadležni će dobiti jasne instrukcije i uputstva da kreiraju programe i sadržaje koji treba našu decu da podučavaju pravim i opšteprihvaćenim društvenim vrednostima – časti, poštenju, marljivosti i patriotizmu“. Od koga da dobiju instrukcije i uputstva? Pa od države, naravno. Dakle, deca kad postanu univerzitetski obrazovani ljudi „ne mogu da budu nezavisna i izdvojena od našeg naroda“, poručuje Đuro.

Univerzitetski obrazovan građanin velika je opasnost za državu koju oblikuju novi premijer i Narodni pokret jer je ekonomski samostalan i politički slobodan subjekt. On nije klijent države od koje zavisi njegova egzistencija i kojoj mora da se pokorava i misli njenom glavom. Zato je premijerov prioritet da zatre obrazovni sistem koji školuje slobodnomisleće ljude i uspostavi novi, po meri naprednjačke pameti.

Koncept države koji će u praksi sprovesti novi premijer svodi se na podrivanje lične slobode, vladavine prava i konstitucionalno ograničene vlade. Ekspoze/program intelektualni je i politički sumrak, pomračenje ideje liberalne demokratske države i promovisanje etatističkog modela u kome nema mesta za individualne (građanske, političke, preduzetničke) slobode. To je još jedan katastrofalni pokušaj naprednjaka da vladaju Srbijom u skladu sa svojim fantazijama i „mokrim snovima“ o Srbima kao podanicima. Taj dokument ne prepoznaje ličnu inicijativu, preduzetništvo, slobodno tržište, konkurenciju vizija, inovacije (spominju se tek usput, kao floskula) i zato o njima nema ni reči.

Premijer pogrešno veruje da će Srbija s imidžom koji stvara Pokret postati centar svetskih dešavanja. Nažalost, niko ga nije obavestio da su danas centri sveta diversifikovani i raspoređeni tamo gde cvetaju sloboda i inovacije. Sloboda, a ne prosperitet, treba da bude cilj moderne vlasti. Mnoge diktature imaju prosperitet, ali nemaju slobodu. Koristeći pogodnosti koje pruža lična sloboda pojedinci biraju svoj put i način kako žele da žive i tako prave ekonomske izbore. Pošto nisu sputani državnim intervencionizmom, ekonomski rezultati takvih pojedinaca po pravilu su dobri. Sloboda je podsticaj da pojedinac bude bolji (i konkurentniji) u onome što radi. Zato sloboda, inovacija i prosperitet idu zajedno. Minimalna država manje ograničava i ugrožava ličnu slobodu a njen trošak je manji što je dobro za privrednu slobodu i efikasnost.

Pandemija kovida 19 pokazala je kako je vlast u Srbiji iskoristila krizu kao alibi da se još više umeša u poslove privrede i društva. Država je tako povećala svoju moć i uticaj. To je za nju jedino važno, a manje joj je bitno što raste cena njenog modela upravljanja krizom jer trošak ne ide na njen nego na teret poreskih platiša (nabavka vakcina i respiratora, izgradnja kovid bolnica, „helikopterski“ novac). Kako raste moć i uticaj etatizma tako opada lična, posebno privredna, sloboda jer širenje državne aktivnosti podriva slobodu.

Manje slobode, pokazuju brojna istraživanja, dovodi do privrednog pada što podstiče sukobe klijentelističkih grupa oko preraspodele sve manjeg dohotka (koji raste znatno sporije od pretenzija klijentele), političku polarizaciju i delovanje ekstremističkih stranaka. Dolazak takvih stranaka na vlast označava kraj građanskih i političkih sloboda, širenje regulacije, narušavanje privatnosti, nezakonito prikupljanje podataka o ličnosti, relativizaciju odgovornosti državnih organa za promašaje u radu, učestalo pozivanje na „opasnost od terorizma“, potiskivanje društvene kritike.

Ima još jedan detalj koji je poveznica premijera i Programa s prošlošću. Naročito onom iz 90-tih godina prošlog veka i režimom Slobodana Miloševića. U strahu od pobunjene pameti i mladosti novi premijer je u jednom trenutku zavapio pred poslanicima da je „Srbija umorna od podela, umorna od blokada“. Umesto parafraze, bolje da je citirao Dušana Čkrebića koji je na Osmoj sednici Saveza komunista Srbije septembra 1987. godine zloslutno poručio: „Srbija je umorna od lidera“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.