Biznis na vrhu u četiri oka

Loše poslovanje i – spasilac.

Već izvesno vreme obe firme u ozbiljnoj su krizi, biznis im slabo ide, neuspesi se ređaju, padaju im narudžbine, proizvodnja je traljava i nepouzdana, opada im reputacioni rejting. A onda se pojave spasioci „na belom konju“. U slučaju Boinga to je američki predsednik. U slučaju Simpa – srpski predsednik.

Američki predsednik potpisao je pre neki dan sa vlasnikom države Katar ugovor o prodaji do 210 Boingovih aviona 787 Drimlajnera i 777X za 96 milijardi dolara. To je najveći pojedinačni ugovor (tvrdi Bela kuća), a avioni su naručeni za kompaniju Katar ervejz (koja je, kao i država, u vlasništvu katarske vladajuće familije).

Koliko je poznato na osnovu podataka s NJujorške berze, američki predsednik nije vlasnik kompanije Boing, nije ni njen izvršni direktor, niti predsednik Upravnog odbora da bi učestvovao u sklapanju i potpisivanju ovog posla. Ugovor jeste potpisao Keli Ortberg, predsednik i izvršni direktor kompanije Boing ali je Tramp opet ukrao pažnju.

Zato je Bela kuća bila primorana da Trampa nazove „glavnim posrednikom u poslu“, aludirajući na njegovu želju da bude viđen kao vrhunski prodavac i diplomata na svetskoj sceni. Predsednik Amerike kao „glavni posrednik“!? Zbogom biznisu i preduzetničkoj viziji. S druge strane, nije ništa neobično što je katarski vladar stavio potpis na ugovor.

NJegova je država, njegova je avio kompanija, njegove su pare i njegov je rizik ako je kupio lošu robu i preplatio je. On može sebi da dozvoli luksuz da američkom predsedniku, koji je „posrednik“ u poslu, pokloni boing 747-8 od 400 miliona dolara, što je u Trampovoj državi već proglašeno najvećom korupcijom u istoriji.

Samo neki dan ranije, dok je šetao Aleksandrovom baštom na moskovskom Crvenom trgu srpskog predsednika zaskočio je (naravno, nije bilo baš tako bukvalno) kineski predsednik i tražio da zajedno prošetaju. I tako korak po korak, reč po reč srpski predsednik saznao je da će jedna kineska kompanija možda da gradi fabriku vozova u Srbiji a da je neka druga kompanija zainteresovana da kupi Simpo.

Istog trena predsedniku Srbije pao je kamen sa srca jer je (skoro nepostojeća) vranjanska fabrika nameštaja veliki problem koji već dugo muči državu jer mora delimično da nadoknađuje plate i održava njeno postojanje. Jednostavno rečeno, fabrika je na državnoj intenzivnoj nezi, u komi i na veštačkom disanju. Predsednik je ocenio da bi eventualna kineska investicija u tu fabriku bila spas za Vranje i otkrio da je kineskog predsednika molio za veći dolazak kineskih investitora u Srbiju.

Našta je kineski predsednik, po sećanju predsednika Srbije, rekao: „Prijatelju, ako vam je nešto potrebno, tražite to od nas“. Dakle, moglo bi se reći da Srbija ima otvoren račun, svojevrsni carte blanche u Pekingu, a kineski predsednik spreman je da ispunjava potrebe (i želje) srpskog predsednika, koji, dabome, sve to radi u interesu svog naroda.

Poznato je da Srbija i Kina, zahvaljujući mudrosti dva predsednika, imaju odlične političke i ekonomske odnose koji iz dana u dan sve više napreduju. Zanimljivo je, međutim, da kineski predsednik nije zadovoljan kvalitetom tih odnosa i pa je predložio (kako je otkrio srpski predsednik) da Srbija i Kina poprave odnose tako što će uspostaviti veći stepen koordinacije rukovodstava. Da se ne lažemo, pojam „rukovodstvo“ je eufemizam za vođu. Dakle, dvojica vođa. Ništa dve vlade ili dve komore.

A šta tačno znači „veći stepen koordinacije“?

Za kineskog vladara to znači potrebu da se predsednici dve zemlje viđaju jednom godišnje i „kontrolišu procese saradnje i donose planove za budućnost“. Da ne bi bilo zabune u javnosti, srpski predsednik tu ponudu protumačio je kao „ogromnu promenu da tako velika zemlja predloži maloj zemlji koordinaciju gde će dvojica predsednika da se dogovaraju o daljim akcijama“. Obratiti pažnju na „dva predsednika“.

Tako se Srbija u trećoj deceniji 21. veka vratila u 60-te godine prošlog veka kad su dva predsednika države i partije „donosila planove“, „kontrolisala saradnju“ i „dogovarala o daljim akcijama“. Dva predsednika? Da. Recimo, Leonid Brežnjev i Josip Broz (isto to i istih godina upražnjavali su Mao Cedung i Enver Hodža). Ništa nije bilo prepušteno slučaju ili, ne daj bože, tržištu. Dva predsednika – Brežnjev i Broz – ugovarala su jednom godišnje (ili češće ako je situacija to zahtevala) i kontrolisala kako se realizuju planovi razmene, na primer, cipela (fabrika obuće Beograd) i šifonjera (Simpo) za naftu i koks.

Zahtev kineskog predsednika, koji predsednik Srbije oberučke prihvata, veoma je zabrinjavajući. Otvara mnoge dileme, podstiče strahove i eliminiše privatnu inicijativu vlasnika kompanija. Znači li taj zahtev da kineski predsednik vidi predsednika Srbije kao doživotnog partnera u dogovaranju „o planovima i daljim akcijama“?

Sme li srpski predsednik da izgubi izbore, ili će se kineski predsednik potruditi „stalnom koordinacijom“ da se to nikad ne dogodi? Šta će se desiti ako aktuelni predsednik Srbije ipak izgubi izbore ili abdicira? Svaki lični dil, pa i koordinacija šefova država, podložan je drastičnim promenama – što zbog bolesti, što zbog izborne volje građana, što zbog ličnih nesuglasica koje mogu da eskaliraju u jednom momentu (slučaj Enver Hodža – Mao Cedung). Baš zbog takvih situacija ne bi smeli da zavise odnosi kineskih i srpskih kompanija čiji je profit prvi interes.

Predsednik može politički da artikuliše ambicije privatnih kompanija, to su radili i rade predsednici mnogih država, ali ne bi smeo da bude neko ko i njihovo ime i za njihov račun ugovara poslove. To što je uradio Tramp u Kataru moralo bi veoma da zabrine američke poslovne krugove jer ako se takva praksa odomaći onda više nije važno da li je američka roba prvoklasna i kakav je top menadžment kompanija.

Biće pristalica srpskog predsednika koji će njegov lični aranžman s kineskim kolegom dizati u nebesa i braniti primerom Angele Merkel. Teško je porediti bivšu nemačku kancelarku i aktuelnog predsednika Srbije. Merkel nije imala koordinaciju s kineskim predsednikom, niti je s njim pravila planove i pratila njihovu realizaciju. Ona je pred svaki susret s kineskim vođom pozivala dvadesetak nemačkih poslovnih ljudi da čuje njihove planove za kinesko tržište i sugestije kako da se država ponaša u njihovoj poslovnoj ekspanziji.

Drugi model koji je upražnjavala je da povede u posetu Kini pedesetak menadžera najvećih nemačkih privatnih kompanija koji će na licu mesta artikulisati svoje poslovne interese.

Koordinacija u četiri oka dvojice vođa nije primerena otvorenim demokratskim društvima i predstavlja plodno tle za neslućenu korupciju. Slučaj Tramp/Katar to nedvosmisleno pokazuje.

Jasno je zašto su tako lako „kliknuli“ dva predsednika i šta će da koordinišu. NJihovo međusobno razumevanje ide glatko zbog sličnih modela vladanja u kojima je predsednička vlast neograničena, država je većinski vlasnik privrede, postoji centralizovano planiranje i upravljanje, biznismeni se drže na lancu i neupitna je prevlast partije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.