Društvena svojina još nije umrla

Najbolji primer je Zakon o privatizaciji. Donet je 2001. godine i uz nekoliko rastezanja važiće do kraja – 2027. Apdejtovanje Zakona pokazalo je da u Srbiji ima još 43 preduzeća sa društvenom svojinom. Svojinom koja ne postoji.

Skupština Srbije nedavno je produžila rok trajanja Zakona o privatizaciji. Ako do tog roka (31.12. 2027) ne bude zainteresovanih privatnih kupaca, preduzeća će otići u stečaj, a njihovu imovinu uzima država (eh, ko bi drugi).

Da li će poslednjeg dana 2027. godine Srbija najzad sahraniti društvenu svojinu, anahronu pojavu koja je obeležila njenu ekonomiju u drugoj polovini 20. veka? Ta svojina pokazala se kao žilava pošast koja, zahvaljujući nezrelim i bolećivim populistima-kompromiserima, opstaje više od dve i po decenije otkako je počela tranzicija.

Primera radi, susednoj Hrvatskoj trebalo je manje godina (21) da posle proglašenja nezavisnosti postane članica Evropske unije nego što Srbiji treba godina (26) da završi privatizaciju društvene svojine.

Produžavanje trajanja ovog Zakona bio je povod za novo javno bljuvanje na privatizaciju kao ključnu polugu srpske tranzicije. Taj najnoviji atak još jednom, i posle 25 godina, pokazuje tragično nerazumevanje privatizacije i otkriva zašto toliko dugo traje i žilavo opstaje odbojnost prema transformaciji društvenog u privatno vlasništvo kao temeljnom društveno-ekonomskom procesu tranzicije.

Sad se ponovo čuje da je, osim što je bila „nepoštena“ (a nacionalizacija iz ’45. navodno je bila poštena), privatizacija bila i neuspešna. Ključne primedbe aktuelnih kritičara (ne razlikuju se mnogo od svih prethodnih u proteklih 25 godina) su da je privatizacija (svaka četvrta) bila neuspešna i da su loše sprovedene prodaje društvenih preduzeća krive za masovna otpuštanja radnika i gašenje proizvodnih kapaciteta.

Čak je i predsednik Srbije pre neki dan na gostovanju u Privrednoj komori konstatovao da je „sve uništeno posle 2000. godine“ i da je „nama potrebna jedna ‘Srbijanka’ u Valjevu, ‘Džervin’ u Knjaževcu“ i da treba „da se naprave velike fabrike“.

Nije teško razumeti da je predsednik jasno optužio mnoge od prisutnih srpskih biznismena da su učestvovali u tom „uništavanju“. Šteta što niko od poslovnih ljudi nije podsetio predsednika države da je srpska privreda uništena u vreme komunizma i dokusurena u vreme sankcija i međunarodne izolacije.

To je i odgovor aktuelnim dušebrižnicima za društvenom svojinom da je privatizacija kriva za gašenje proizvodnih kapaciteta. Kojih, bre, kapaciteta? Ti kapaciteti nestali su pre nego što je donet Đinđićev Zakon o privatizaciji.

Društvena preduzeća izgubila su tržišta u vreme međunarodnih sankcija, a na njihovo mesto uskočile su kompanije nastale u bivšim socijalističkim državama koje su brzopotezno završile privatizaciju. Osim tržišta, srpska društvena preduzeća izgubila su korak u tehnološkom razvoju. Dok su životarila u Miloševićevoj ratnoj ekonomiji mimo njih protutnjala je internet revolucija.

Cilj privatizacije, i šire gledano modernizacije Srbije, nije bio da oživi propala preduzeća u društvenoj svojini i zadrži tu vrstu vlasništva kao osnovni proizvodni odnos sa hiljadama neproduktivnih radnika.

Cilj Đinđićeve reformacije i privatizacije, kao najvažnijeg posla u tranziciji, nije bio da spase svako propalo društveno preduzeće i nađe mu vlasnika, nego da pokaže koje društveno preduzeće ne može da preživi i zato mora da propadne, a koje ima perspektivu da opstane na tržištu s (novim) privatnim vlasnikom i brojem radnika koji je njemu dovoljan da organizuje efikasnu proizvodnju. O tome su sudili kupci preduzeća a ne država.

Privatizacija je bila onoliko uspešna koliko je privatnika procenilo da im se isplati da kupe ruinirana društvena preduzeća. Za tu kupovinu oni su trošili svoj kapital. A posle 2000. godine u Srbiji gotovo da nije bilo preduzeća čije su poslovne sposobnosti garantovale opstanak na domaćem (a kamoli na međunarodnom) tržištu.
Bilo je i neuspešnih privatizacija. Ali za to nisu krivci primarni motiv i temeljni princip da se društveni kapital transformiše u privatni.

Veliki broj privatizacija nisu uspele jer je država, kao prodavac, prevarila mnoge privatne kupce lažirajući dokumentaciju o poslovanju preduzeća koje je prodavala (prva privatizacija PIK „Bečej“).

Kupci su kupovali „mačku u džaku“ i to su shvatili tek kad su otvorili ormare iz kojih su počeli da ispadaju kosturi (gubici, neplaćeni računi, zaboravljeni krediti, potrošeni avansi, neisporučena roba, neplaćeni porezi).

Privatnici koji su kupili takve firme godinama su vodili sporove s državom i sve su ih izgubili, ostajući bez desetina miliona evra uloženog kapitala. O tome koliko je bilo takvih slučajeva i koliko je izgubljeno kapitala niko nikad nije napravio analizu, niti se osvrtao na taj problem.

Svi kritičari privatizacije zajapureno nariču kako su njeni najveći gubitnici radnici, prećutkujući da su hiljade preduzetnika u tom procesu izgubili desetine miliona evra svog kapitala.

Bilo je mnogo slučajeva privatizacije u kojima su radnici „na nož“ dočekali nove privatne vlasnike i dugotrajnim štrajkom, uz prećutnu saglasnost države i ostrašćene javnosti, onemogućili im da uđu „u posed“ i organizuju proizvodnju za koju su imali ugovorene aranžmane („Zavarivač“ Vranje).

Vlasnici tih preduzeća zbog sindikalnih opstrukcija nisu bili u mogućnosti da ispune preuzete obaveze iz ugovora i država je raskidala takve privatizacije a vlasnici su ostajali bez uloženog kapitala.

Ima primera privatizacija koje su omogućile stvaranje veoma uspešnih kompanija, ali nesreća vlasnika (i firmi) bila je u tome što su vladajuće partije bacile oko baš na te firme, raznim manipulacijama oterale ili uhapsile vlasnike i preuzele firme i posle izvesnog vremena potpuno ih upropastile („Tigar“ Pirot).

Bilo je privatizacija preduzeća koja su imala staru slavu ali ne i novu tržišnu verifikaciju, pa su kupci takvih firmi skupo plaćali svoje neznanje („Srbijanka“ Valjevo).
Naravno da je bilo i mešetara koji su s malo znanja i mnogo dara za lov u mutnom pokušali da zarade na privatizaciji kršeći sve propise i zakone. Ali su na kraju propali i izgubili svu imovinu (Mile Jerković).

Naravno, bilo je društvenih preduzeća koje je država čuvala od privatizacije zarad političkih interesa i manipulacije radnicima („Jumko“, „Trajal“, MSK „Kikinda“).
Bilo je i preduzeća koje niko nije hteo da kupi. Neka od njih su danas među 43 koja još nisu privatizovana. Nije teško pretpostaviti kakva ih sudbina čeka. Ako do sad niko nije hteo da ih kupi, za njih neće biti sreće ni „na kraju balade“.

Fenomen je, nezabeležen u zemljama koje su prošle tranziciju, da u nekim neprivatizovanim preduzećima i dalje ima zaposlenih. Ni sociološki, ni psihološki, ni klasno ne može se objasniti kako se neko smatra radnikom u preduzeću koje ne radi 25 ili 30 godina.

Nigde u zemljama u tranziciji nije bilo tolike populističke buke oko takozvanih spornih privatizacija, čiji pravosudni epilog do danas nije poznat. Razumljivo i zašto. Bila je to izmišljotina protivnika privatne svojine koju su svojski prigrlili politički populisti.

To je svojevremeno bio i povod moje žustre debate s Vericom Barać (predložio sam je za predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije posle ostavke Slobodana Beljanskog) jer je tražila poništavanje privatizacije tri šećerane „koje su kupljene za tri evra“. Uzalud je bilo moje dokazivanje da je kupac potrošio desetine miliona evra u njihovu rehabilitaciju i modernizaciju, pa sam odlučio da se povučem s položaja barjaktara „tranzicione pravde“.

Posle 25 godina od početka privatizacije veliki krivac za neuspeh u transformaciji društvenog u privatno vlasništvo je politika. Ona se svih ovih godina trudila da društvenu svojinu prevede u državnu i građanima ogadi privatnu. Zato se još jedino u Srbiji, i u ni jednoj drugoj bivšoj komunističkoj zemlji, građani ne bune zbog toga što je država i dalje tako velika a istovremeno žive od privatne privrede.

Čak ni pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije građanima „otvorio oči“ i omogućio im da državu objektivno posmatraju. A taj slučaj pokazao je da država nije sposobna da napravi ne samo tu nadstrešnicu, nego da nije sposobna da bilo šta napravi u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.