Njegovo veličanstvo strani investitor

Nisu krivi samo političari koji vode državu, zato što je Srbija svetski šampion po dužini tranzicije. Mada je njihova odgovornost velika, a mala državnička mudrost. Ima još krivaca. Preovlađujuće javno mnjenje, tj. široki slojevi stanovništva – ne samo siromašni i neobrazovani – dve i po decenije od početka tranzicije i dalje su teško zaraženi idejama propalog sistema na čijim je ruševinama 2000. godine započela modernizacija.

Građani Srbije bežali su s časova i nisu savladali osnovne lekcije i pojmove novog društva – kapitalizam, privatna svojina, sloboda, pojedinac, vlasnik, gazda, profit, tržište… nego su radije čitali šapirografisane požutele brošure u kojima se ti pojmovi tretiraju kao „ostaci nenarodnog, buržoaskog režima“.

Svedoci smo u proteklih dve i po decenije kako s vremena na vreme iz dubine duše srpskog naroda eruptira na svetlost dana „usijana (g)lava“ kao dokaz te naše modernizacijske nepismenosti i razlije se po javnom prostoru kao bespoštedna marksistička kritika kapitalističkih vrednosti.

Friški primer je hajka na investitore koji „izvlače pare“ iz Srbije. Kad se tako definiše njihovo „pohlepno nepočinstvo“ onda se stiče utisak da su to sve lopov do lopova koji su opljačkali Srbiju i koji krišom (skoro pa ilegalno) iznose profit (zaradu), meren milijardama dolara, u inostranstvo. Šta prema takvima treba da misli i oseća građanin Srbije? Mržnju, ljutnju i bes začinjene pokličem „marš iz Srbije“.

Činjenica je da je deo tog animoziteta delimično uzrokovan modelom privlačenja stranih investitora koji više od desetak godina primenjuje aktuelni predsednik Srbije (ranije vicepremijer i premijer). Taj model karakterišu nizak nivo znanja državnih službenika koji kreiraju aranžmane sa stranim investitorima, tajni ugovori, kontroverzne subvencije, korupcija, ulaganja u niskoproduktivne industrije i sirovinsku bazu i gašenje požara visoke nezaposlenosti u nerazvijenim krajevima. Ali, strane investitore ne treba posmatrati samo kroz tu predstavu koju je nametnuo naprednjački režim.

U prvoj fazi tranzicije koja je trajala do 2010 – 2012. godine investitori iz inostranstva odigrali su presudnu ulogu u oživljavanju, podizanju i modernizaciji srpske privrede. Ne treba zaboraviti da je privreda Srbije posle sloma Miloševićevog režima bila u očajnom stanju. Rat i međunarodna izolacija (sankcije) u poslednjoj deceniji prošlog veka samo su dotukli domaću privredu koja se još od 80-ih godina raspadala pod teretom anahronog sistema socijalističkog samoupravljanja. Preduzeća su 80-tih i 90-tih godinama „jela“ sopstveni kapital, pravila gubitke koji nisu pokrivani, što je automatski smanjivalo njihov kapital i njihovu vrednost. Četiri od pet zaposlenih radilo je u preduzećima koja su pravila gubitke.

Kad je 2000. godine podvučena crta ispod Milošević-Šešeljevog ratnog računa ukupni gubici (računajući i skrivene) u preduzećima bili su veći od polovine ukupnog kapitala privrede. U poslednjoj deceniji 20. veka nestalo je (takozvanog društvenog) kapitala u vrednosti između 15 i 20 milijardi ondašnjih nemačkih maraka. Slična računica bila bi i u evrima. Srbija je 20. vek završila sa uništenom privredom, izopštena iz svetskih ekonomskih i tehnoloških procesa, bez kapitala, sa zastarelom tehnologijom i opremom, bez znanja i tržišta. „Mi smo danas na poslednjem mestu u Evropi“, rekao je u ekspozeu pred Parlamentom premijer Zoran Đinđić 24. januara 2001. godine.

Demokratizacija i otvaranje zemlje privukli su investitore iz inostranstva koji su osetili „miris profita“, priliku da zarade. Srbija je za njih bila Eldorado. Da se razumemo, ni jedan od njih nije bio „majka Tereza“. Oni nisu dolazili u Srbiju iz humanitarnih ili socijalnih razloga. Inače, privatni kapital ne dolazi da bi usrećio državu ili pojedinca. (Kratka napomena: o humanitarnim i socijalnim pitanjima u Srbiji tada su brinuli Evropska unija, vlade zapadnih država i specijalizovane međunarodne organizacije. Svi zajedno poklonili su Srbiji desetak milijardi dolara). Ali, od stranih investitora i Srbija je imala koristi – doneli su sve ono što nije imala: kapital, korporativno upravljanje, opremu, tehnologiju i razrađene pozicije na međunarodnim tržištima.

Možda su u ovom nabrajanju kapital i tržišta ključne poluge. U sve te oblasti ulagali su kapital ne da bi učinili uslugu Srbiji nego da bi postigli svetski standard u svojim fabrikama u Srbiji i tako postali konkurentni na međunarodnom tržištu. Revitalizaciji srpske privrede i modernizaciji društva i države doprinosili su Ball corporation, Siemens, Fresenius, Lafarge, Messer, Nestle, Pepsico, Rauch, Tetra Pak, Telenor, Michelin, Coca Cola, US Steel, Gorenje… i desetine drugih inostranih kompanija koje su investirale nekoliko milijardi dolara i zaposlile više od 100.000 radnika.

Kad su ispunili postavljene korporativne ciljeve i nastavili da generišu profit, pred vlasnike i menadžere kompanija postavilo se pitanje šta raditi s njim. Jedna mogućnost bila je investiranje u proširivanje proizvodnje u Srbiji (uslovljeno potrebama na međunarodnom tržištu), a druga mogućnost bila je da se kapital transferiše u druge države i tržišta gde su te kompanije planirale da šire svoj biznis. To je uobičajen, zdrav način razmišljanja stranih investitora koji su ulagali u Kinu, Rusiju (pre sankcija), SAD, Veliku Britaniju, Kanadu, Brazil, Australiju, Francusku, Španiju, Sloveniju…

Kapital se slobodno kreće u potrazi za novim mogućnostima zarade i slobodno bira mesto (državu, tržište) gde će da se oplođuje. Vlasnici kapitala koji ga stiču na legalan način mogu s njim slobodno da raspolažu, ne razmišljajući i ne plašeći se da će ih neko optužiti da rade nečastan posao. Tamo gde im vlast postavi barijere slobodnog raspolaganja ili ih javnost smatra lopovima i „maršira“ ih iz zemlje, vlasnici kapitala ne osećaju se dobrodošlim i napuštaju takvu državu.

Građani Srbije osetiće na svojoj koži (daleko bilo, bolje da se to ne dogodi) koliko su važne strane kompanije koje su investirale u Srbiju kad (i ako) počnu da odlaze. One neće odlaziti samo zbog loših odluka i mera vlade (takozvanog poslovnog ambijenta) nego i zbog osećanja nepoželjnosti i široko rasprostranjenog animoziteta javnosti koja u svojoj glavi još nije raščistila vrednosne sudove o pojmovima kao što su kapital, gazda, investitor, tržište, sloboda. Za zatvaranje radnih mesta i gašenje fabrika neće biti odgovorna samo vlast, nego i oni koji su strane investitore smatrali eksploatatorima i okupatorima.

Ako žele da budu deo modernog sveta bilo bi korisno da stanovnici Srbije, uključujući slabo pismene i siromašne, nauče propuštene lekcije s početka tranzicije, da „slepi“ pročitaju pismo namenjeno onima koji vide, da savladaju nepobedive zablude i da svedu račun s prošlošću. Propuste li tu priliku biće to nenadoknadiv gubitak istorije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.