Država koju je pojeo kriminal

Niko se više ne pita zašto je neko od njih uhapšen, spisak nepočinstava koje su počinili veliki je, njihov kriminal je neskriven, a bahatost iritirajuća.

Da bi među pristalicama, ali i u široj javnosti ojačao temelje poljuljane vladavine, predsednik države krenuo je u još jednu „odlučnu borbu“ protiv korupcije.

Masovno hapsi bliske saradnike koje je, inače, sam postavljao i ljude od poverenja koji su svojim „donacijama“ učinili vladajuću stranku najbogatijim preduzećem u Srbiji.

Ali, onim što je do sada uradio, postigao je obrnuti efekat – umesto aplauza za odlučnost u antikorupcijskoj borbi šokirao je javnost razotkrivanjem uzroka i razmera kriminalizovane države i demistifikujući tvorevinu koju je sam stvorio. Realnost je grozomornija od onoga što se moglo zamisliti.

Ako je neko do sada i sumnjao, sada je od predsednika dobio dokaz funkcionisanja burazerske, kumovske ekonomije i uveravanje kako su lopovluk i kriminal razorili državu.

Svedočimo neverovatnom priznanju političara kako je Srbija za dvanaest godina nekontrolisane vlasti postala leglo kriminala (i korupcije, naravno). Ovo što sad hapsi svoje pajtaše po Nišu, Beogradu, Vršcu… slika je njegovog režima, on građanima jasno priznaje „ovo je moja država, ja sam je stvorio“.

Ima li nekoga ko će da se iznenadi kad se slična hapšenja budu dogodila u nekom drugom gradu u Srbiji. Svaki grad, opština i varoš kandidati su za pritvaranje funkcionera lokalnih samouprava, javnih preduzeća, sudstva, novopečenih biznismena, ne samo u okviru borbe protiv korupcije nego i protiv organizovanog državnog kriminala.

I ovo malo što se videlo zahvaljujući policijskim kamerama zaprepastilo je javnost. Kamare miliona evra i dinara, kuće, višespratne stambene zgrade, stanovi, apartmani, vile, garaže, jahte, luksuzni automobili, skupoceni satovi i aksesoar… Dedinje, Beograd na vodi, Budva, Solun, Trst, Salcburg, Dubaji… samo su neke od destinacija u koje je sklonjen novac pokraden u Srbiji kroz državne kanale. Ukrštanjem imovine i prihoda jasno se vidi ko je i na koji način ogrezao u vanserijskom bogatstvu.

Kriminal koji je do sada otkriven pokazuje da on nije slučajna deformacija u funkcionisanju države, nije nenamerno organizaciono iščašenje. To nisu nasumični i nepovezani pojedinačni primeri halapljive dojučerašnje lumpensirotinje koja se domogla vlasti i mogućnosti da krade.

Sve je više dokaza da je to sistemski organizovana i s predumišljajem osmišljena krađa kojom dominira pravilo po kome svi – državni službenici, partijski funkcioneri, nezaposleni biznismeni koji žive od ušteđevine – kradu na isti način imajući na raspolaganju državne resurse, državne organe i državne kanale.

Primeri pljačke EPS-a i grada Niša potvrđuje sistemski karakter kriminala. On nije neka beznačajna pojava izrasla pored države, on je sama država (esencija) sa razrađenim kriminalnim politikama, mehanizmima i procedurama.

Osim što su gotovo svi šokirani razmerama metastaze kriminala na državnu armaturu, ima posmatrača koji smatraju da se hapse „druga i treća“ liga i nisu zadovoljni što među uhapšenima nema naprednjačkih kapitalaca. Ne bih rekao.

Bivši generalni direktor Elektroprivrede Srbije je naprednjačka „premijer liga“, čovek od najvećeg poverenja predsednika države, koji je postavljen da upravlja najvećom kompanijom u državi. Ako ga nisu preporučile stručne kvalifikacije i prethodno radno iskustvo tačno se zna po kom kriterijumu je vlasnik obrenovačke pečenjare zaseo u fotelju ključnog državnog resursa i po kakvom zadatku.

Postavljanjem kafedžije za generalnog direktora EPS, predodređen je način pljačke i napravljena modla za pljačku na nižim nivoima (do opštinskih komunalnih preduzeća). Ni gradonačelnica Niša nije druga liga. Ona upravlja trećim najvećim gradom u Srbiji, što joj je omogućilo (po onome zašta je tereti istraga) da duboko zavuče ruku u gradski džep.

Unikat među do sada privedenima je nezaposleni biznismen. Sam pojam „nezaposlen“ mnogo govori o državi u kojoj takav biznismen „posluje“. Njegovo bogatstvo je nestvarno i za mnogo razvijenije države i ekonomije.

On je fotorobot srpskog nouveau riche kome je trebalo samo nekoliko godina da u direktnoj saradnji s naprednjačkom vlašću u pljački države stekne ogroman kapital i živi od „ušteđevine“.

Takvih koji su u poslovima dobijenim od naprednjačke vlasti ojadili državu i stekli enormno bogatstvo ima na stotine. Nisu oni učestvovali samo na poslovima koje je organizovao državni vrh, stotine takvih biznismena se obogatilo krađom na lokalnom nivou. Nisu oni sav profit zadržali za sebe, morali su da ga podele s naprednjacima. I odatle novac za stanove u Trstu i vezove za jahte u Porto Karasu.

Sa spiskom novokomponovanih skorojevića isto je kao sa spiskom opština – na koje god ime se uperi prstom taj je zreo za hapšenje, a da se ne pita šta je zgrešio.

Čak i da se u ovoj fazi hapse druga i treća liga naprednjaka to je teško optužujući dokaz razmera kriminalizovane države čiji su svaki nivo, svaka procedura i svaka pora kontaminirani kriminalom.

Uostalom, za očekivati je da će doći na red za aps još pripadnika takozvane naprednjačke elite (ministri, kumovi, kućni prijatelji, članovi šire familije) kako vlast predsednika bude sve ugroženija, a on uvereniji da će takvim akcijama kupiti nezadovoljne građane.

Bez namere da se abolira bilo koji političar, ali „žuti lopovi“ bili su mala deca u odnosu na naprednjake. „Žuti“ su „muzli“ postojeći sistem države da se ugrade i obogate (zlatne bankarske kartice, veliki stanovi, skupoceni satovi, cipele i odela), naprednjaci su kreirali novu državu blagostanja za sebe u čije su temelje ugradili kriminal da bi se obogatili.

Aktuelna „borba“ protiv korupcije kojom se prikriva organizovani državni kriminal čista je prevara i zamazivanje očiju. Srbija nema čak ni klasične operativne metode pravne države u borbi protiv korupcije – stroge zakone, jače i šire krivično gonjenje i primena strogih sankcija. Pored toga potrebni su još neki važni sofisticirani instrumenti.

Jedan od njih je metodično ispitivanje stotina sistema rada koji služe za organizaciju različitih poslova u državnoj administraciji kako bi se eliminisala mogućnost korupcije u svakom od tih poslova.

To je posao za specijalnu nezavisnu komisiju, a za takve istrage potrebni su profesionalci – knjigovođe, ekonomisti, pravnici – osposobljeni da pronalaze rupe u propisima i mogućnosti za pojavu korupcije.

U Hong Kongu je od 1993. do 1996. godine, kad je borba protiv korupcije dostigla vrhunac, takva komisija imala godišnji budžet od 72 miliona dolara.

Male su, gotovo nikakve, šanse, da se Srbija tako bori protiv korupcije. U razmatranju šansi za uspeh ključno je pitanje može li se ovakva država boriti protiv sebe?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.