Lament nad birokratijom

Ljubav prema zanimanju birokrata ide toliko daleko da je jedan ugledni hrvatski portal pre neki dan objavio da je birokrat (ne berzanski diler ili kontrolor leta) najstresnije zanimanje na svetu. A birokrata je u velikom stresu zato što mu je posao postao nesiguran posle dolaska na vlast Donalda Trampa. „Otkako se Donald Tramp vratio u Ovalnu sobu, zaposleni u javnom sektoru neprestano su na ivici živaca, ne znajući hoće li sledeći radni dan preživeti ili će dobiti otkaz“, lamentira autor teksta.

Hvala bogu, najzad… Birokrata je od pre neki dan „na ivici živaca“ baš kao što su decenijama zaposleni u privatnom sektoru pod stresom da ne izgube posao i zato se znanjem i veštinama trude da ga sačuvaju.

Prosečan birokrata ma gde bio/radio, pa i Americi (Srbiju i da ne spominjem), decenijama je živeo u uverenju da ima doživotno siguran, „ušuškan“ posao i da živi „k’o bubreg u loju“ s neverovatnim beneficijama. Birokrat je neizbežni državni klijent koja parazitira na leđima poreskih obveznika i nikome ne polaže račun o rezultatima svoga rada, uspešno izbegavajući bilo kakvu pomisao o nezavisnoj proveri vlastite efikasnosti. Što bi rekao 40. američki predsednik Ronald Regan „posao u vladinoj kancelariji najbliži je večnom životu kakav možemo ikada zamisliti na ovoj zemlji“.

Dakle, ne bi se moglo reći da je posao birokrate stresan. On je najpre i jedino siguran. Odnosno, do sada je bio siguran.

Vremena se i politike, međutim, menjaju. U okviru ekonomske politike, koja počiva na deregulaciji i smanjenju troškova države (da bi i porezi bili manji), novi američki predsednik odlučio je da isuši vašingtonsku birokratsku močvaru i zaustavi tiraniju birokratije čija snaga raste koncentracijom moći i širenjem ovlašćenja. A koncentracija moći birokratije potkopava privatna vlasnička prava.

Isušivanje močvare posao je epskih razmera i nezabeležen u istoriji. Novi američki predsednik namerava da ukupno uštedi dva biliona dolara (izdaci federalnog budžeta za fiskalnu 2025. godinu su 7,1 biliona dolara) tako što će napraviti manju, jeftiniju i efikasniju vladu. Kritičari Trampa prerano su počeli da likuju verujući da neće moći da dobaci do dva biliona nego da će uspeti da uštedi „samo“ pola biliona.

Bez obzira na količinu uštede Tramp zajedno s Maskom i Ramasvamijem namerava da proveri odnos cene i kvaliteta usluge koju prosečan Amerikanac plaća i zauzvrat dobija od države.

Sumnja se, naime, da prosečni građanin i preduzetnik mnogo plaćaju a malo dobijaju od države. Najavljeno restrukturiranje federalne administracije podrazumeva smanjenje broja zaposlenih za pet do deset odsto, odnosno otpuštanje između 100.000 i 200.000 ljudi, što bi donelo uštedu od 100 milijardi dolara. Predsednik je dekretom ukinuo rad od kuće za državne službenike, ponudio je punu platu i beneficije do 30. septembra onima koji se dobrovoljno prijave za napuštanje državne službe i znatno smanjio sindikalna prava birokratije.

Drugi udar na birokratiju dolazi sa strane deregulacije, odnosno oduzimanja (značajno smanjenje) prava državi da se meša u ekonomiju i da ugrožava tržišta. Deregulacija podrazumeva novu kalibraciju poreskih olakšica i stvaranje potpuno nove klime koja bi podstakla kapitaliste da ulažu, troše i šire posao, umesto da se povlače, voze „u leru“ i beskorisno skladište kapital. Deregulacija znači i manje posla za birokratiju i manje birokrata.

Najavljene promene služe da bi se očistila trula državna struktura, „razgibala“ sklerotična federalna birokratija, zaustavila plaćanja mnogim agencijama i njihovim klijentima koja mogu da dovedu do bankrota države i obuzdala inflacija.

Treba se samo prisetiti tvrdnje nobelovca Miltona Fridmana da se „inflacija pravi u Vašingtonu, jer samo Vašington može da stvori novac i svako drugo objašnjenje o inflaciji je pogrešno. Potrošači ne prave inflaciju. Ne prave je ni proizvođači. Sindikati je ne prave. Strani šeici je ne prave. Uvoz nafte je ne pravi. Ono što je pravi je previše vladine potrošnje i previše vladinog stvaranja novca. I ništa drugo“.

Ako bi se koristio medicinski rečnik, Trampova strategija je neka vrsta hemoterapije, dovoljno toksične da ubije tumor statusa kvo (nedodirljivu svetost birokratije), ali nedovoljno smrtonosne da ubije domaćina (državu).

Nije prošlo ni dve nedelje kako su Mask i Ramasvami samo pokucali na vrata pojedinih državnih agencija a već je krenuo lament nad birokratijom. Posao je tek počeo, pročešljavaju se Agencija za međunarodni razvoj (USAID), Ministarstvo prosvete, program Medicare, Kancelarija za zaštitu finansijskih interesa potrošača (CFPB), a u najavi su Ministarstvo odbrane i čuvena CIA.

Cilj lamenta je da se svim sredstvima – od sindikalnih do pravosudnih – američka federalna birokratija očuva nedirnuta. Nije važno koliko će to da košta prosečnog Amerikanca i koliko on ima koristi od (ne)efikasne administracije. Bivši trgovac opcijama i analitičar rizika, čuveni esejista Nasim Nikolas Taleb nije slučajno zaključio: „Birokratija je posao kojom se čovek lagodno odvaja od posledica svojih postupaka“. Mask je taj lament dela javnosti s pravo nazvao remetilačkim faktorom akcije koju je počela da vodi njegova Kancelarija protiv onih koji su beskorisni.

Zdrava je ambicija smanjiti vladu. Poznato je iz istorije, a o tome uverljivo svedoče i sveža iskustva Trampovog prethodnika Džoa Bajdena, da velika vlada ugrožava ekonomski rast i smanjuje prihode na duži period.

Velika vlada s mnogo državnih agencija neefikasno upravlja projektima koje je pokrenula, usporava njihov završetak, troši mnogo više novca poreskih obveznika od plana i povećava birokratiju. LJudi u Srbiji skloni su da glorifikuju veliku vladu (birokratiju) i njene nadnaravne moći koje je zadobila zahvaljujući parama poreskih obveznika. I spremni smo da joj oprostimo razna nepočinstva – rasipništvo, javašluk, korupciju, nepotizam, neznanje.

Takozvani državni projekti (EXPO27) primer su neodgovornog trošenja novca koji vlada obezbeđuje i povećanjem poreza, što dovodi do smanjivanja privatnih investicija. A Srbija je, sa učešćem od pet-šest odsto BDP-a, na dnu lestvice evropskih država po ulaganju privatnih investitora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.