Kako zaposleni sagore, a da ni ne osete?

“Ipak, organizovala sam se sa koleginicama, neke su slavile slave, pa ću imati čak tri dana za Božić”, rekla je ona, više za sebe, nego za svojim problemima prezauzete kupce. Pred tom kasom su i menadžeri velikih sistema, i čistači ulica, studenti, kasiri iz drugih radnji, vaspitačice koje čuvaju decu u jednom vrtiću, pa trče u drugi po svoju decu, prosvetni radnici koji su zaključili ocene, nezadovoljni i znanjem i odnosom učenika prema njima, i oni kojima je toga dana bio poslednji radni dan, jer su dobili otkaz, i oni koji posao traže godinama.

Zajednički im je osećaj koji nazivamo stresom – iako sam stres, po definiciji, nije osećaj – već reakcija koja “nastaje kada osoba proceni da zahtevi situacije prevazilaze njene resurse i ugrožavaju njeno blagostanje” (Lazarus). Gotovo da smo, u moderno doba, pod stalnim stresom, koji neretko prelazi u anksioznost ili burn out.

• Stres je neizbežan deo života, međutim, kada predugo traje i nadmaši sve naše kapacitete za nošenje s njim, može dovesti do sindroma izgaranja (eng: burn out) koji se ogleda u hroničnoj mentalnoj, emotivnoj i fizičkoj iscrpljenosti. Iako se sindrom izgaranja najviše povezuje sa izgaranjem na poslu, on može da bude uzrokovan brigom o drugima, svakodnevnim obavezama u domu i sl. Kad dođe do izgaranja, teško nam je da „držimo glavu iznad vode“, objašnjava Helena Rill, psihoterapeutkinja razliku između “običnog” stresa i burnouta.

Šta je hitno, a šta bitno?

Rill dalje objašnjava da, ako želimo da balansiramo privatni i poslovni život, potrebno je da postavimo određene principe. Ona preporučuje strategije koje se odnose na svesnije odlučivanje o tome šta je stvarno važno i hitno da se uradi, naučiti reći „ne“, postaviti svoje granice.

• Kad su nam posao i privatni život istovremeno u fokusu, to vrlo lako može dovesti do iscrpljenosti. Potrebno je napraviti rez, da svesno zatvorimo radni dan, koliko je to moguće: uvesti neke male rituale (npr. šetnja, ručak, presvlačenje), sve što nam pomaže da izađemo iz radne uloge. To je sve teže iz razloga što više nema jasne granice, pogotovo kad govorimo o radu od kuće. Jasno razdvajanje uloga, kao i tačno radno vreme, jasne digitalne granice, te mogućnost mentalnog isključivanja smanjuju stres i opterećenost. Kada stres sa posla stalno i na duže vreme „ulazi“ u kuću, a može i obrnuto, bivamo preopterećeni i iscrpljeni. Važan je odmor, dobar san, ali odmor ne treba da bude samo pasivan, poput samo ležanja, nego sve ono što može da nas regeneriše. To može da bude neka aktivnost koja uključuje kretanje, vežbanje, socijalni kontakt koji nas ispunjava, kreativno izražavanje (bilo uživanje u štrikanju, čitanju, rad s nekim materijalima, razni hobiji), govori Helena Rill.

U vreme kada je sve češći rad od kuće, sa daljine, bez odlaska u kancelarije ili radna mesta u kojima postoji radno vreme od-do, granice poslovnog i pritvatnog života postaju sve nejasnije, i sve ih je teže postaviti. Tako, zaposleni u korporaciji, koji ima mogućnost povremenog rada od kuće, svedoči da mu je daleko lakše da svoj posao obavlja van radnog mesta, jer mu je stres da svakodnevno iz centra grada odlazi na Novi Beograd, i da mu je produktivnsot daleko veća kada radi od kuće – osim što ne gubi vreme u prevozu, nema ni puno interakcija koje mogu da odvuku pažnju. Sa druge strane, gomila poruka i mailova koja mu stiže svakog minuta, umeju da ga zbune, pa onda često odgovara na zahteve drugih, a njegov lični radni plan se menja. A kad se u to umešaju i porodične stvari, i problemi koji se neminovno dešavaju, situacija postaje stresnija.

• Povremeno je važno izaći iz rutine, tražiti podršku, razgovarati s nekim o tome kako se i šta dešava, pa i potražiti pomoć stručnjaka/kinje ako je neophodno. Suština nije u tome da uspostavimo savršenu ravnotežu posla i privatnog života, nego da obuhvatimo – koji je to kapacitet oporavka i sposobnosti da u jednom periodu ili jednom danu određeni deo posvetimo više poslu, a u drugom privatnom životu, uz svesnost cene toga (i da to sami biramo). Važna je realna procena svojih resursa, pa je neophodno uskladiti zahteve sa ličnim kapacitetima, jer ako ignorišemo svoje granice, a svi mi se razlikujemo po tome gde je naša granica, dolazi do sagorevanja, kaže psihoterapeutkinja Helena Rill.

U slučaju našeg sagovornika, koji sam kaže da često odgovara na poslednju, a ne na najvažniju poruku ili zahtev koji mu stižu, granice je teško postaviti, te kako on kaže: ako sednem da se odmorim, i uzmem telefon da nešto privatno pogledam, odem na društvene mreže, nemoguće je da ne vidim poruke i mailove koji mi stižu, a vezani su za posao. On se žali i na to da više niko ne razgovara telefonom, već se sve komunicira kratkim porukama: ranije se čujemo, razgovaramo, iz nečijeg tona glasa zaključujem da li se šali, da li je u žurbi, koliko je važno da se nešto završi. Sada svaka poruka zvuči kao da je smak sveta.

Da li zaposleni koji rade u okruženju kasirke iz marketa, koja nije imala dana odmora, ili našeg sagovornika kojem mailovi stižu u razna doba dana i noći, mogu da se nekako obuče da se nose sa svim tim stresovima, te da li postoje neke praktične tehnike koje bi im u tome pomogle, pitali smo Rill.

• Postoje, uslovno rečeno, neke tehnike, ali jedinstvenog recepta nema. Inače, kada imamo doživljaj da sve mora odmah, da je puno vatri koje moramo da gasimo, dešava se da budemo preplavljeni i samim tim imamo manji kapacitet za reagovanje i donošenje pravih odluka. Pojednostavljeno, potrebno je da imamo bar malu stanku za samoregulaciju, da se samopodržimo. Ponekad je neophodno da zastanemo i zapitamo se, osvestimo između ostalog: kako sam, šta je to što me trenutno najviše iscrpljuje? Šta i kako to radim? Šta je za danas same dovoljno ili dovoljno dobro? Da li je ovog momenta sve hitno i veoma važno? Da li imam dovoljno energije/kapaciteta za sve ili je neophodno da nešto pomerim? Potrebno je da budemo svesni svih naših „treba“, „mora“ i upitamo se – da li je sve baš tako, kao i toga šta je zaista naša lična odgovornost, a šta preuzimamo od drugog, kako se „spotičemo“, da li možemo da se oslonimo na druge kad je to potrebno, da li imamo rigidna očekivanja od sebe i drugih, jesmo li svesni svojih potreba, šta radimo s njima itd.

Ona dalje objašnjava da su važne tehnike one koje se odnose i na disanje – svesno disanje, sa izdisajem koji je duži od udaha. Takvo disanje nas umiruje i vraća u sada i ovde. Možemo da osvestimo kontakt stopala i poda/tla, da se istegnemo, da odemo u kratku, svesnu šetnju, da osvestimo gde nam se nalazi napetost u telu itd. To sve pomaže da se vratimo sebi i da lakše preduzmemo sledeći korak. Neki kažu – nemam vremena za tako nešto. Ponekad nismo svesni toga koliko ovo kratko i svesno zastajanje može da „uštedi“ naše energije i vremena, kad se isključimo sa auto-pilota, zaključuje naša sagovornica.

Država stvara radnu atmosferu i odgovorna je za nju

Kako niko od nas ne živi iste živote, i nema istu dinamiku, ni probleme, svako bije svoje bitke u samoći, a mnogi ljudi rade i više poslova, kako bi mogli da prežive i ispune neke svoje egzitencijalne potrebe, ili samo želje. Često nemamo ni kome da se obratimo, niti možemo sami za sebe da definišemo zašto se ne osećamo dobro.

• Posle Nove godine završio sam u hitnoj, oni su me prebacili na VMA, i svi rezultati su mi bili dobri. Rekli su mi da sam imao napad panike, priča taksista, koji taksira u “slobodno vreme”, dok ima stalno zaposlenje u drugoj firmi. Jasno mu je da je bio pod velikim stresom, ali kao odgovorni otac, želi i da njegovo dete, i on sam, imaju više od onoga dovoljnog za preživljavanje.

Helena Rill pojašnjava da ne postoji univerzalni recept koji sve i uvek rešava.

• Samo mi sami, ponekad uz pomoć prijatelja, stručnjaka, možemo otkriti kako da uspostavimo neku vrstu balansa između zahteva koji nam se nameću (iz spoljne sredine, ali i iz nas samih) i oporavka. Ponekad, što je više zahteva, potrebno je više vremena i za oporavak. Važno je preduprediti ovaj sindrom izgaranja i na vreme reagovati – još dok skroz ne izgorimo, napominje ona.

Ipak, i ako mi sami učinimo sve što možemo i damo svoj maksimum, treba imati u vidu da: radne zakone određuje država, i ona je odgovorna za ambijent, dok sami poslodavci imaju odgovornost da poštuju bar minimum zakonskih odredbi koje se tiču uslova rada, odnosa prema zaposlenima i poštovanja radnog vremena.

• Ono što je na poslodavcima, generalno gledano, jeste postavljanja jasnih očekivanja i realnih ciljeva, realnih normi učinka, te šta jeste, a šta nije nečiji posao. Nejasni zahtevi, nejasna očekivanja povećavaju stres. Otvaranje prostora da zaposleni mogu da izraze problem bez straha od kazne, odnosno da postoji kultura dijaloga i uzajamnog poštovanja. Poslodavac mora biti svestan toga da i on utiče na atmosferu i međuljudske odnose svojim ponašanjem, vrednostima. Takođe je važno validiranje vrednosti doprinosa zaposlenog kao što su bolja plata, pohvale, nagrade, da postoji osećaj da su trud i rezultati prepoznati. Zatim potrebno je da postoji autonomija zaposlenih gde zaposleni ima osećaj kontrole nad radom, te promovisanje odmora i pauza i uvođenja pravila koja štite oporavak i koja se poštuju. Kod nas često pravila postoje samo deklarativno, ali se ne sprovode. Potrebna je svesnost pa i edukacija poslodavca o stresu i izgaranju. Naravno, ovo je sve postavljeno generalno, treba voditi računa o specifičnostima svakog posla. Neki tipovi poslova su više izloženi efektima hroničnog stresa pa i izgaranja zbog prirode posla, zahtevnosti posla, nivoa odgovornosti, dinamike, kaže Helena Rill.

Briga o svom mentalnom zdravlju je na pojedincu, ali postoji odgovornost koja je i na poslodavcu, a ne treba zaboraviti i na odgovornost koja je i na društvu i državi, koje diktiraju zakonske norme i sveukupnu atmosferu.

• Ovde najviše pominjemo pojedince i poslodavca, ali važno je imati na umu i društvo, i državu koja će sistemski raditi na mentalnom zdravlju; mentalno zdravlje njenih stanovnika mora biti jedan od prioriteta. Ako postoji klima u društvu da si stalno dostupan, da si vredan koliko postižeš i zarađuješ i tome slično s jedne strane, a sa druge ako uzmemo u obzir tešku društveno-političku situaciju i šta sve ona nosi sa sobom, silno nasilje kojem smo okruženi, ekonomsku, finansijsku neizvesnost, moramo biti svesni toga da to sve i te kako utiče na naše funkcionisanje i mentalno zdravlje, zaključuje Rill.