Na nedavno održanim godišnjim sastancima Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Limi tema koja je dominirala diskusijama odnosila se na usporavanje ekonomskog rasta u državama u razvoju. Slavljene, nakon izbijanja finansijske krize 2008. godine, kao „novi motori svetske ekonomije“, zemlje u usponu se sada doživljavaju kao smetnja za povećanje stope globalnog rasta, pa mnogi tvrde da je okončana era njihovog munjevitog razvoja i želje da postanu konkurentne razvijenim državama kada je reč o nivoima zarade.
Da li su takve mračne prognoze opravdane? Nesumnjivo, postoji razlog za zabrinutost, koja je najpre probuđena u Kini. Posle gotovo udvostručenog rasta, zabeleženog u prethodnih nekoliko decenija, stiče se utisak da Kina doživljava stagnaciju, koja je, pretpostavlja se, čak i dublja nego što pokazuje zvanična statistika. Uporedo sa usporenjem stope rasta, smanjuje se potražnja Kine za naftom i robom, što se negativno odrazilo na druge države u razvoju koje zavise od izvoza. Istovremeno, koristi od sniženja cena robe nisu donele značajniju dobit uvoznicima, osim možda Indiji, a razvijene zemlje se sporo oporavljaju od posledica globalne krize. Kao rezultat uvećane su razlike u stopama rasta država u razvoju i ekonomskih sila.
Oni koji veruju da će jaz biti produbljen uglavnom koriste tri argumenta. Prvo, tvrdi se da su razlike sve više izražene u proizvodnji, što je tačno, ali se gubi iz vida veza između proizvodnje i sektora usluga, kao i promenljiva priroda mnogih usluga. Ilustracije radi, ajped ne može biti samo proizveden, već su potrebne i usluge kodiranja. U suštini, više je reč o modernizaciji sektora usluga nego o proizvodnim praksama, a postoje i brojne neiskorišćene šanse za proizvodnju nove tehnologije u sektorima zdravstva, obrazovanja i finansija. Drugo, konstatuje se da države u usponu povećanje produktivnosti uglavnom duguju preseljenju radne snage iz sela u gradove, što će uskoro biti zaustavljeno. To je, takođe, ispravno, ali se ignoriše podatak da i dalje postoji ogroman „rezervoar“ gradske radne snage koja nije prijavljena i čije bi uključivanje u zvanične tokove proizvodnje povećalo produktivnost.
Treći argument pesimista glasi da države u razvoju ne sprovode strukturne reforme dovoljno brzo, što bi bio nužan preduslov za obezbeđivanje dugoročnog razvoja. Ima neke istine i u ovoj tvrdnji ako se uzme u obzir da su strukturne reforme svuda potrebne. Ali, ne postoji jasno utvrđen način da se odredi tempo njihove primene. Stoga, teško je reći da zemlje u usponu to sporo čine. Ipak, postoji i četvrti mehanizam koji se može primeniti kada se govori o prirodi novih tehnologija. Naime, u prošlosti su se mnoge aktivnosti u domenu usluga i proizvodnje premeštale iz ekonomski razvijenih zemalja u države u razvoju zbog manjih troškova radne snage, dok se sada sve više delatnosti automatizuje. Na primer, kol-centri, koji su uglavnom bili smešteni u zemljama sa nižim zaradama, sada zahvaljujući kompjuterima ili robotima mogu da obavljaju većinu razgovora u Njujorku.
Navedena primedba ne bi trebalo da skrene pažnju sa osnovnih ekonomskih zaključaka, odnosno da bi o proizvodnji trebalo suditi na osnovu komparativnih, a ne apsolutnih prednosti. To znači da su mnoge razvijene države sada u boljem položaju u odnosu na ostale zbog visokotehnoloških aktivnosti. Drugim rečima, zahvaljujući visokoobrazovanoj radnoj snazi pripremljenije su od zemalja u razvoju za proizvodnju specijalizovane robe. Ipak, promene koje se pre svega tiču tehnologije mogu da izazovu ozbiljne potrese u globalnim ekonomskim tokovima, što bi uticalo i na glavne ekonomske igrače i na države u razvoju.
Autor je bivši ministar ekonomije Turske i potpredsednik Instituta Brukings
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
