„Mali modularni nuklearni reaktori su još na nivou eksperimenta“: Ipak, Vučić ne odustaje od njih

I dok su energetski stručnjaci podeljeni oko toga da li Srbija uopšte treba da gradi nuklearnu elektranu, gotovo su jednoglasni u stavu da su mali modularni nuklearni reaktori i dalje na nivou eksperimenta i da Srbija ne bi smela da ulaže novac u tehnologiju koja još uvek nije proverena u praksi.

Uprkos upozorenjima stručnjaka, koja se ponavljaju već dve godine, Srbija ne odustaje od ideje izgradnje malih modularnih nuklearnih reaktora.

Naime, predsednik Vučić je na panelu u okviru „Nedelje održivosti“ u Abu Dabiju izjavio da je Srbija upravo u tom gradu započela razgovore o mogućoj izgradnji malih modularnih nuklearnih reaktora, kako bi u budućnosti obezbedila dodatne količine „zelene i čiste energije“.

Ipak, tom prilikom nije precizirao ni sa kojom državom, niti sa kojom kompanijom se ti razgovori vode. Poznato je da je Srbija u poslednje dve godine intezivirala saradnju sa Francuskom u oblasti nuklearne energije i pominje se da bi njene kompanije mogle da rade male modularne reaktore u Srbiji.

Vučić je naglasio da će potražnja za električnom energijom rasti usled razvoja veštačke inteligencije, data-centara i električnih vozila, te da će Srbija morati istovremeno da ulaže u gas, obnovljive izvore energije, ali i u nuklearnu energiju.

Sličnu poruku predsednik je poslao i na novogodišnjoj konferenciji za medije, kada je rekao da će Srbiji u budućnosti biti potreban „modularni reaktor“ ili nuklearna elektrana.

Energetski stručnjaci u Srbiji nemaju jedinstven stav o izgradnji nuklearne elektrane.

Jedni smatraju da bi upravo nuklearna energija mogla da zameni prljave termoelektrane na ugalj i time istovremeno reši pitanje snabdevanja električnom energijom, zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, smanjenja emisija CO₂ i borbe protiv klimatskih promena.

Drugi upozoravaju da bi za Srbiju bilo rizično da ima nuklearnu elektranu „u sopstvenom dvorištu“, zbog nedostatka stručnog kadra i dugogodišnje prakse partijskog zapošljavanja nestručnih ljudi na ključnim pozicijama.

Treći ističu da je izgradnja skupa, kao i struja iz nuklearne energije, te da bi Srbija svoje potrebe mogla da pokrije kombinacijom gasa, obnovljivih izvora energije i, delimično, uglja.

Četvrti smatraju da bi najbolje rešenje bilo da Srbija otkupi udeo u nekoj nuklearnoj elektrani u regionu.

U energetici je uvek neophodno praviti kompromise između potrebe da se proizvodi dovoljno električne energije po prihvatljivim cenama i da se istovremeno štite zdravlje ljudi i životna sredina.

Srbija se, potpisivanjem Pariskog sporazuma i kroz status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, indirektno obavezala da do 2050. godine postane ugljenično neutralna. To znači da bi do tada trebalo da zatvori sve termoelektrane na ugalj, koje emituju CO₂, zagađuju životnu sredinu i ugrožavaju zdravlje stanovništva.

Čak i da zelena agenda ne postoji, Srbija bi morala da razmišlja o zameni uglja — energenta kojeg je sve manje, sve je lošijeg kvaliteta, a termoelektrane se istovremeno približavaju kraju svog radnog veka.

Instalisana snaga svih termoelektrana u Srbiji iznosi oko 3.900 megavata.

To znači da će Srbija u narednih 25 godina morati da pronađe čiste i pouzdane izvore energije koji će moći da zamene gotovo 4.000 megavata proizvodnje električne energije iz uglja.

„Za dve godine se ništa nije promenilo, SMR i dalje neproverene“

Počasni generalni sekretar Srpskog komiteta Svetskog saveta za energiju i član Akademije inženjerskih nauka Srbije Miodrag Mesarović ocenjuje da se u vezi sa malim modularnim reaktorima u poslednje dve godine ništa nije promenilo i da je reč o tehnologiji koja još nije dokazala ni tehničku ni komercijalnu održivost.

Prema njegovim rečima, biće potrebno najmanje deset godina da se sa sigurnošću može reći da su SMR bezbedni i pouzdani.

Kako ističe, većinu projekata razvijaju startap kompanije, uglavnom sa Zapada, koje dobijaju ograničene državne subvencije, a zatim traže strateške partnere među državama kako bi zajedno razvijale tehnologiju.

„Mali modularni reaktori su trenutno pre svega marketing za neku buduću organizaciju njihove gradnje u zemljama koje imaju male energetske potrebe“, kaže Mesarović za Danas.

On naglašava da energetske potrebe Srbije znatno prevazilaze kapacitete SMR-ova, čija se snaga, kako kaže, kreće do oko 300 megavata, dok su klasične nuklearne elektrane koje su već decenijama proverene na tržištu snage 1.000 do 1.600 megavata. Zbog toga, prema njegovoj oceni, ta dva koncepta nisu uporediva.

Na pitanje da li neka zemlja već ima izgrađen SMR, Mesarović navodi da nema, dodajući da ih i Poljska i Rumunija najavljuju.

Ali Mesarović smatra da te zemlje ovom odlukom ulaze u visoki investicioni i tehnološki rizik, jer ulaze u projekte čiji konačni ishod još nije poznat.

„Ko bi danas ušao u ozbiljnu investiciju u nešto za šta se ne zna kakav će biti krajnji rezultat? To su u suštini eksperimenti koje pokušavaju da sprovedu male kompanije uz državne subvencije“, kaže on.

Prema njegovoj oceni, Srbija ne bi trebalo da se opredeljuje za SMR, već za ozbiljne, klasične nuklearne elektrane, i to ne jednu, već više njih — naročito u kontekstu pritisaka da se termoelektrane postupno gase.

Mesarović ističe da mali reaktori imaju smisla samo u specifičnim uslovima: na udaljenim lokacijama bez pristupa elektroenergetskoj mreži, velike data-centre, industrijske komplekse ili lokalne velike potrošače, poput rudarskih basena.

„To nije rešenje za nacionalnu elektroenergetsku mrežu“, naglašava on.

Posebno upozorava na, kako kaže, političku promociju SMR-ova, ističući da njihovi promoteri ne razgovaraju sa stručnjacima, već se obraćaju političarima, često u zemljama sa slabijim institucionalnim kapacitetima, odnosno, kako kaže „koruptivnijim režimima“, da bi pronašli partnere za projekte.

„To nije priča za danas. To je priča za neku dalju budućnost, verovatno 25 godina unapred, jer je potrebno najmanje deset godina da se tehnologija uopšte dokaže na tržištu“, ističe Mesarović.

Profesor nuklearnog inženjerstva na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju Jasmina Vujić rekla je ranije za Danas da mali modularni reaktori nisu dobro rešenje za Srbiju.

„Mali modularni reaktori i mikroreaktori 4. generacije na Zapadu neće biti u komercijalnoj proizvodnji za još najmanje 10 do 15 godina. Još ni jedan prototip ovakvih reaktora nije izgrađen na Zapadu“, rekla je Vujić ranije za Danas.

„Srbija nije iskoristila ni postojeće energetske kapacitete“

Stručnjak za energetiku Miodrag Kapor ocenjuje da se u vezi sa malim modularnim reaktorima u poslednje vreme nije dogodila nijedna promena, osim pojačanog političkog interesovanja u Srbiji koje, prema njegovim rečima, nema uporište u realnim potrebama domaćeg energetskog sistema.

„Nisam primetio da u vezi sa SMR postoji bilo kakav ozbiljan tehnološki pomak. Ono što vidim jeste politika koja pokušava da pronađe novi model dugoročnih ugovora i bilateralnih sporazuma, često sklopljenih iza zatvorenih vrata, a koji su povoljni za one koji ih zaključuju“, navodi Kapor.

Prema njegovoj oceni, u toj oblasti deluje snažan lobi, ali rešenja koja se nude nisu optimalna za srpsko energetsko tržište.

Na pitanje da li u Evropi postoje izgrađeni mali modularni reaktori, Kapor ističe da takvih postrojenja praktično nema. Kako kaže, poznata su mu samo dva primera u svetu — jedan u Rusiji, postavljen na plutajućoj platformi, i jedan u Kini.

Iako se, kako dodaje, u oblasti SMR sprovode različita istraživanja, Kapor smatra da čak i da tehnologija postane dostupna, ona ne bi bila dobar izbor za Srbiju.

Razlog vidi u tome što bi se time zapostavili energetski potencijali koje zemlja već ima, a koji su nedovoljno ili neefikasno iskorišćeni.

„Stalno se govori o nuklearnoj energiji, a zanemaruje se biomasa, biometan i obnovljivi izvori energije“, ukazuje on.

Kada je reč o mogućim opcijama — izgradnji malih modularnih reaktora, klasične nuklearne elektrane ili kupovini udela u nuklearnom postrojenju u regionu — Kapor smatra da Srbija u ovom trenutku ne bi trebalo da ulazi ni u jednu od tih varijanti.

„Nama je sada prioritet da se fokusiramo na korišćenje energetskih potencijala koji već postoje, ali su neiskorišćeni ili se koriste na neefikasan način“, naglašava Kapor.

On dodatno ističe da Srbija mora da ispuni brojne tehničke, institucionalne i regulatorne uslove pre nego što bi uopšte mogla da razmišlja o izgradnji nuklearne elektrane.

Kada je reč o zajedničkim projektima sa drugim državama, upozorava da takvi aranžmani nose ozbiljne političke i pravne rizike. Kao primer navodi nuklearnu elektranu Krško, čiji su suvlasnici Slovenija i Hrvatska, a gde već godinama postoje sporovi oko pitanja nuklearnog otpada, odgovornosti i dugoročnog zbrinjavanja.

„Takvi problemi mogu ozbiljno da komplikuju odnose između država“, zaključuje Kapor.

Šta su mali modularni reaktori?

Na sajtu Međunarodne agencije za atomsku energiju navodi se da su mali modularni reaktori napredni nuklearni reaktori koji imaju kapacitet snage do 300 megavata, što je oko jedne trećine proizvodnog kapaciteta tradicionalnih nuklearnih reaktora.

Mali modularni reaktori mogu da proizvedu veliku količinu električne energije sa niskim udelom ugljen-dioksida, a još jedna prednost je u tome što se sastavljaju u fabrici i mogu da budu transportovani na bilo koju lokaciju, naročito na onim koje nisu pogodne za veće nuklearne elektrane.

Prednost je i to što su niži troškovi i kraće vreme izgradnje, a mogu se i postepeno raspoređivati kako bi odgovarali povećanoj potražnji za energijom. Još jedna prednost je što su uglavnom automatizovani i ne zahteva posebnu ljudsku intervenciju.

Povećane bezbednosne margine, u nekim slučajevima, eliminišu ili značajno smanjuju potencijal za nebezbedno ispuštanje radioaktivnosti u životnu sredinu i javnost u slučaju nesreće.

Najveća mana je što nisu proverene i testirane.