Foto: privatna arhiva S. P. Pišem ovaj tekst podstaknut tekstom objavljenim u „Danasu“ o sudbini fabrike „Lola“ i planovima za proizvodnju kineskih robota u Srbiji.
Tekst vrlo precizno pogađa suštinu problema, ali osećam potrebu da ukažem na jedan segment koji se danas, nažalost, sistemski zaboravlja.
Taj zaborav nas čini ranjivim i dovodi do toga da se danas osećamo kao „najamna radna snaga“, iako smo u ovoj oblasti nekada bili svetska elita.
Dok je „Lola“ bila simbol industrijske moći i proizvodnje, mozak celog sistema bio je Institut „Mihajlo Pupin“. Tu je nastala čuvena Beogradska škola robotike, predvođena akademicima Rajkom Tomovićem i Miomirom Vukobratovićem.
Važno je naglasiti da Srbija nije bila samo „regionalni lider“ – mi smo bili svetski pioniri koji su definisali budućnost robotike.
Želeo bih da istaknem nekoliko činjenica koje bi našoj javnosti, ali i kreatorima politika, morale biti pred očima:
• Prvi digitalni računari (CER serija): Dok je veći deo sveta još uvek računao mehanički, naši inženjeri su već 1960. godine napravili CER-10, jedan od prvih digitalnih računara u Evropi. To je bila baza na kojoj je kasnije procvetala robotika.
• ZMP teorija i inženjeri Honde: Danas svi pričaju o modernim humanoidnim robotima, ali oni ne bi napravili ni jedan stabilan korak bez ZMP (Zero Moment Point) teorije profesora Vukobratovića. Kada je japanska Honda predstavila svog čuvenog robota ASIMO, njihovi vodeći inženjeri su zvanično priznali da on počiva na Vukobratovićevim matematičkim modelima težišta i stabilnosti. Dok se u Japanu profesor slavi kao „otac robotike“, kod nas je gotovo zaboravljen.
• Prvi egzoskelet na svetu: Decenijama pre nego što su postali hit u holivudskim filmovima i modernoj medicini, tim pod vođstvom profesora Vukobratovića je 1974. godine u ‘Pupinu’ razvio aktivni egzoskelet za paraplegičare. To je bio prvi uređaj na svetu koji je koristio motore da simulira ljudski hod. Taj prototip se i danas čuva u Muzeju nauke u Londonu kao dokaz o pionirskom poduhvatu i genijalnosti naše pameti.
• Beogradska šaka: Profesor Rajko Tomović je još 1963. godine konstruisao prvu protetičku ruku na svetu sa pet prstiju i čulom dodira. To je bila naučna fantastika uvreme kada se ostatak sveta još uvek borio sa osnovama mehanike.
• Vojna i industrijska automatizacija: Institut je bio mozak tadašnjeg privrednog razvoja, razvijajući sisteme upravljanja koje su koristile sve velike fabrike u Jugoslaviji, a koji su se izvozili širom sveta.
Ovo pominjem, jer je važno razumeti da „Lola“ i „Pupin“ nisu bili izolovani slučajevi, već deo jednog moćnog, zaokruženog sistema koji je od Srbije napravio tehnološkog lidera.
Kada danas te iste institute svedemo na marginalne ustanove koje čekaju da im strani investitor ‘udeli’ posao sklapanja komponenti, mi zapravo vršimo tihi kulturološki i naučni zaborav sopstvene genijalnosti.
Danas svedočimo gorkom paradoksu. Država nam predstavlja dolazak stranih kompanija kao „uvoz pameti“ i „transfer tehnologije“, dok mi zapravo uvozimo proizvode koji su u svojoj osnovi zasnovani na naučnim radovima napisanim u Beogradu pre pola veka.
Umesto da smo iskoristili taj kontinuitet i podržali domaće institute poput „Pupina“ da postanu globalni centri razvoja, mi dopuštamo da postanemo samo logistička baza i „sklapači“ tuđih rešenja.
Nadam se da će ovi podaci o doprinosu naših profesora biti korisni, jer bez svesti o tome ko smo bili, teško ćemo izgraditi dostojanstvenu budućnost u ovoj industriji.
Autor je direktor Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu (IAESTE).
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
