Nenaučena lekcija

Uprkos tome, propast Liman bradersa postao je katalizator sistema „odlaganja i pretvaranja“ kome i danas pribegavaju kreatori ekonomske politike. Odlaganja, jer time kupuje vreme, a pretvaranja zato što im rešenja nisu delotvorna. Na spor privredni rast kreatori ekonomske politike reagovali su povećanjem fiskalne potrošnje, a kada je novca nestalo, naterali su svoje centralne banke da štampaju nove novčanice – mnogo novca. Drugim rečima, kao odgovor na krizu nije usledila promena svetskog ekonomskog poretka, već se nastavilo istim putem, oglušujući se o preku potrebu za reformama, odgovornošću i investiranjem u ljude i povećanje produktivnosti.

Prema izveštaju konsultantske kuće Mekenzi & Co, globalna zaduženost je, od početka svetske krize, uvećana za neverovatnih 57 biliona dolara, ili za 17 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda. Dakle, nismo se oporavili, već smo samo založili budući rast da bismo pozajmili od budućnosti, zbog čega se svetska ekonomija suočava sa usporenim rastom BDP-a, koji se svake godine sve više smanjuje. Toliko, da čak i jedan dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju smatra da se svetska ekonomija nalazi u „permanentnoj stagnaciji“. Važno je razumeti da je prethodnih sedam godina bilo „masno“, a ne „posno“, za investitore i za rešenja koja to nisu. Kreatori ekonomske politike i političari i dalje prodaju iluziju da će se stvari promeniti u narednih šest meseci, ali je realnost takva da nema reformi, nema odgovornosti i nema rasta, što znači da nema nade i da je preko potreban novi početak. Rezultati takve politike su vidljivi svuda oko nas: visoka nezaposlenost, slab rast, najniža produktivnost u istoriji i veliki broj zemalja koje se u kriznom režimu samo trude da opstanu, čime se situacija pogoršava jer je usredsređenost na kratak rok isključiva. Čini se da ništa nismo naučili iz istorije. Jer, zaduživanje je zamenilo produktivnost, a banke, čiji je rad, doduše, čvršće regulisan, sada imaju na raspolaganju neograničene količine „besplatnog novca“ od centralnih banaka.

Banke, političari i centralne banke stvorile su grešno trojstvo u kome svaki od učesnika zavisi od drugog da bi se održala moć. Međutim, nikome se ne isplati da se suoči sa realnošću i da zaustavi taj ringišpil loših investicija i prekomerne usredsređenosti na monetarnu politiku, iako ni istorija ni praksa ne pokazuju da ova trojka može da reši pitanja razvoja, zaposlenosti i produktivnosti. Štaviše, postoje jasni dokazi da ne može. Propast banke Liman braders mogla je da izazove zaokret u načinu razmišljanja i delovanja. Umesto toga, sve se svelo na kupovinu vremena, jedine stvari koju ne treba kupovati, nego delotvorno iskoristiti. Činjenica je da je prethodnih sedam godina izgubljeno, jer su privreda i društvo ušli u stanje mirovanja. Izbori širom Evrope jasno pokazuju u kojoj meri je društveno tkivo razoreno, a nezaposlenost, nedostatak inovacija i rasta rezultat su tog uzaludnog eksperimenta.

Narednih sedam godina će biti „posno“, ali pozitivno „posno“. Cena kapitala će rasti, što će istisnuti neproduktivne investicije i verovatno naneti štetu berzama, koje su postale sigurna mesta u „masnim“ godinama i digle na kvadrat politiku odlaganja i pretvaranja. Ali to je dobra vest. Udeo ličnih primanja u globalnom BDP-u je najniži u istoriji. I produktivnost je na najnižem nivou od kada se beleži. Gde je rešenje? Skromno ću se osvrnuti na svoju zamisao o Bermudskom trouglu u svetskoj ekonomiji. To praktično znači da će, kada se zaustavi monetarni eksperiment u kome se podstiče samo 20 odsto privrede (banke i kvazi državna preduzeća), preostalih 80 odsto privrede imati koristi od većih i jeftinijih kredita, što će otvoriti više radnih mesta kroz sve veće investicije u ljude i tehnologiju. Dobra vest je da su stvari baš tako jednostavne. Loša vest je što „grešno trojstvo“ želi da održi svoju moć i da bude u centru pažnje sve dok ne postane isuviše kasno. Budućnost je u suočavanju sa izazovom da se sprovedu reforme, da se ponovo dostigne visok nivo produktivnosti. I najzad, da se prihvati da je neuspeh deo uspeha. Nadajmo se da će propast banke Liman braders i proteklih sedam godina biti u istoriji zabeleženi kao primeri loše prakse. To će takođe biti najmanje produktivno vreme. Vreme u kome je ažuriranje statusa na Fejsbuku postalo važnije od porodice, obrazovanja i druženja s prijateljima. Paralelni univerzum u kome je realnost na drugom kraju života onlajn. Realnost je blizu, na šta ukazuje nedavno povećanje volatilnosti. Rast volatilnosti je znak da ovom sistemu ističe vreme. Igra muzičkih stolica je počela. Najveći rizik se sastoji u tome da, kada muzika prestane, ne nedostaje jedna, već četiri, ili pet stolica. Međutim, to suočavanje sa realnošću doneće decenije prosperiteta, kada ćemo se usredsrediti na prava pitanja, poput prekomernih dugova i skromnih investicija u ljude. S druge strane, nije li tačno da bi svako radije bio mršav nego debeo? Naravno da jeste, pa se ne treba plašiti što je ovaj ciklus od sedam godina pri kraju. „Masne“ godine su bile prepune šećera, sada dolaze proteini. Srećan put!

Autor je glavni ekonomista Sakso banke