Nešto dobro u nečem lošem

Ovde je, pak, reč o onima koji su prinuđeni da rade bilo šta i pod bilo kojim uslovima i za bilo koje pare. I upravo među njima ima nekoliko značajnih podgrupa. U prvoj podgrupi su radnici koji rade za džabe jer im poslodavac ne plaća ono što su zaradili. Prema zvaničnim podacima 2.000 poslodavaca ne isplaćuju redovno plate radnicima (toliko ih je evidentirano, mada niko ne sumnja da ih ima znatno više). Podsetiću na rezultate prošlogodišnjeg istraživanja prekarnosti novinara i fizičkih radnika, koji su pokazali da 16 odsto novinara, i isto toliko fizičkih radnika, tvrdi da im gazda duguje novac za obavljeni rad. Procenjuje se da svakom šestom radniku poslodavac duguje jednu ili više zarada. Ako izuzmemo državna preduzeća, u kojima su plate relativno redovne, mogli bismo da tvrdimo da svakom četvrtom radniku zaposlenom u privatnom sektoru gazde duguju novac za obavljeni rad.

U drugoj podgrupi su radnici koji imaju, gotovo sve, karakteristike nadničara. Tu, pre svega, spadaju klasični nadničari koji po pravilu rade po direktnoj pogodbi sa gazdom a nadnica im se isplaćuje po završetku radnog dana. U ovoj podgrupi su sezonci koje organizuje brigadir, grupovođa, ili kako već zovu onog koji posreduje između nezaposlenih, a posla željnih, i gazde. Brigadir se pogađa sa gazdom o visini nadnice, smeštaju, hrani i drugim uslovima rada. Gazda plaća brigadiru za urađeni posao, a brigadir isplaćuje radnike po pogodbi. U ovom slučaju gazda retko kad „zavrne“ radnika, a ako se to desi, onda iza te „prljave rabote“ stoji brigadir. Prevare radnika su češće ako je reč o radu u inostranstvu. U trećoj podgrupi su nelegalne, ili polulegalne, organizacije za iznajmljivanje radne snage – to je taj famozni rad na lizing, odnosno rad preko „agencija za zapošljavanje“. U ovu podgrupu spadaju i „pozajmice radnika“. To praktično znači da radnik AB zaposlen u NN preuzeću biva pozajmljen preduzeću NB na tri meseca, a potom nekom trećem i tako redom. U Srbiji trenutno (uslovno rečeno) legalno posluje 80 agencija za posredovanje u zapošljavanju u zemlji i inostranstvu koje su evidentirane ali njihov rad nije pravno regulisan po principima koje propisuje Konvencija Međunarodne organizacije rada. Na temu „Najamni rad u Srbiji“ nedavno je, u organizaciji Međunarodnog centra „Olof Palme“, održana rasprava na kojoj je saopšten podatak da je u Srbiji, preko agencija, angažovano od 60.000 do 80.000 naših sugrađana. „Parlament Srbije potvrdio je Konvenciju MOR i to jedini pravno obavezujući dokument kojim se okvirno reguliše položaj radnika angažovanih preko agencija za zapošljavanje. Ali, uprkos tome što ova Konvencija ima pravno dejstvo, za neposrednu primenu njenih odredbi potrebni su nacionalni zakoni koji u ovom trenutku ne pokrivaju tu oblast rada. Osim toga, sve veći broj domaćih kompanija angažuje najamne radnike u Srbiji“, zaključeno je na ovoj raspravi.

U četvrtoj podgrupi su, kako ih ponegde zovu, „telefonisti“, ili „radnici na telefon“, odnosno „zero-hour“ radnici. Branislav Čanak, predsednik UGS Nezavisnost, izjavio je povodom prošlogodišnjeg Prvog maja: „Samo u Velikoj Britaniji ima 22.000 ugovora o radu na nula sati rada. Znači, ukinuto je onih osam sati radnog vremena, čemu se težilo pre 119 godina, i sada imamo ugovor na nula sati rada. To znači da sa ugovorom sediš kod kuće i čekaš gazdu da te pozove. Pritom moraš da dođeš odmah, da odradiš pola sata, tri ili dvadeset sati, u zavisnosti od toga koliko je poslodavcu potrebno. S druge strane, poslodavac nema nikakvu obavezu prema tebi sve dok ne uđeš u njegove prostorije. Tog momenta uključuje štopericu i plaća ti onoliko koliko piše na štoperici. Takav sistem priželjkuju i ovdašnji poslodavci. Iz ugla biznisa ja ne mogu da shvatim kakvi su to poslodavci i koja je to tržišna ekonomija“. U petu grupu možemo svrstati mnogobojne radnika u tzv. sivoj ekonomiji, na koju ovde ne treba trošiti reči. Svi nabrojani oblici rada su, manje ili više, lošiji od radnog odnosa na neodređeno vreme, pa i od radnog odnosa na određeno vreme. Pravnici, koji se bave radnim pravom, tvrde da je nelegitimno sve što nije regulisano radnim ugovorom, a od nabrojanog je malo šta zaista pravno regulisano.

Dakle, gotovo sve je nelegalno i sve je nelegitimno. Izvesno je da su to radnje koje nisu u javnom interesu. Poslodavci/kapitalisti u svemu tome nalaze neki svoj interes, ali šta je sa radnicima, da li i oni rade protiv javnog interesa time što prihvataju da rade na neki od opisanih načina. Po jednoj školi mišljenja krivi su i poslodavci i posloprimci, valjda po onom principu da su za korupciju krivi i oni koji uzmaju i oni koji daju mito (u državama gde je zabranjena prostitucija krivi su i prostitutka i klijent). Možda bih se i složio sa ovakvim načinom razmišljanja, ali pod uslovom da živim na Novom Zelandu, u Danskoj, ili Norveškoj. U Srbiji, međutim, nikako ne može da bude kriv čovek koji radi da bi preživeo. Ili su, možda, u pravu oni politekonomisti koji posredno tvrde da su mnogi radnici krivi što su živi! Zato, grešan ja, tvrdim da ima i nešto dobro u opisanim, izrazito lošim, načinima preživljavanja.