"Obamaker" i druge subvencije

I to u kontekstu aktuelne izborne kampanje, koja odražava veoma rasprostranjeni strah u vezi sa problemom nejednakosti.

Potrebno je, dakle, da se pozabavimo načinima za smanjenje stope siromaštva, a ne da se bavimo mogućim uvođenjem penala na stečeno bogatstvo. Vlada Sjedinjenih Država u ovom trenutku troši više od 600 milijardi dolara godišnje na programe pomoći siromašnima, što čini oko četiri odsto ukupne vrednosti bruto domaćeg proizvoda SAD. Polovina tih sredstava izdvaja se za programe u zdravstvu, uključujući „mediker“ i davanje subvencija za zdravstveno osiguranje, uvedene 2010, poznate pod nazivom „obamaker“. Preostalim novcem finansira se niz programa, poput markica za hranu, subvencija za domaćinstva, poreskih kredita i olakšica prilikom plaćanja. Imajući u vidu podatak da prihodi u državnoj kasi od poreza na lični dohodak čine nešto manje od devet odsto bruto domaćeg proizvoda, to bi značilo da će se ubuduće polovina novca koji se ubira na takav način trošiti na navedene programe. Istovremeno, izdaci za pomoć siromašnima prevazilaze troškove u domenu odbrane, za koje se izdvaja 3,3 odsto BDP-a. Uprkos tako velikim sredstvima, procenjuje se da gotovo 15 odsto američkog stanovništva živi u siromaštvu, što je gotovo na istom nivou kao pre pet decenija.

Potrebno je, dakle, reformisati, postojeći pristup pružanju pomoći siromašnima. Naime, brojni programi koji se prepliću imaju različita pristupna pravila pa je siromašnima teško da se snađu u takvoj mreži, a predstavljaju i loš podsticaj za pronalaženje posla i teret za poreske obveznike. Ilustracije radi, najveći program pomoći odnosi se na davanje subvencija za hranu, jer gotovo 46 miliona ljudi (sedmina stanovništva SAD), na taj način dobije 75 milijardi dolara godišnje. Ipak, uprkos širokoj primeni, američka vlada procenjuje da samo 70 odsto onih kojima je pomoć potrebna dobijaju olakšice. Da bi neko postao korisnik, potrebno je da mesečni prihodi po domaćinstvu budu niži od 1.700 dolara, ukoliko porodica ima tri člana. Mada je svrha programa da se obezbedi adekvatna ishrana, prosečna suma od 130 dolara na mesečnom nivou daleko je niža od svote koju domaćinstva troše na hranu. Stoga, navedeni program, zapravo, predstavlja „transfer keša“.

Postavlja se pitanje kako povećati delotvornost programa pomoći siromašnima, a da se ne umanje podsticaji za traženje posla. Mogući odgovor, koji je loša zamisao, ali privlači sve više pažnje, jeste tzv. korist od univerzalnog prihoda, što podrazumeva obezbeđivanje dovoljno novca svim domaćinstvima, ispod 65 godina starosti, da se izbave iz siromaštva. Suma koja bi se davala svakom domaćinstvu zavisila bi od broja odraslih ili dece, ali ne od prihoda ili bogatstva. Taj „bezuslovni transfer“ rešio bi problem siromaštva, ali bio bi neodrživ, imajući u vidu da bi osnovni troškovi prevazilazili sumu od 1,5 milijardi dolara godišnje, odnosno premašili bi devet odsto vrednosti BDP-a. Najbolji način da se pomogne siromašnima jeste sprovođenje plana o negativnom porezu na dohodak, što su zagovarali Milton Fridman, konzervativni ekonomista sa Jejla, i DŽejson Tobin, liberalni ekonomista sa istog univerziteta. Takav princip podrazumeva davanje novca svim domaćinstvima ispod 65 godina starosti ukoliko nemaju drugih prihoda, ali uz uslov da se vrednost pomoći umanjuje u slučaju da se povećaju njihovi prihodi. Takođe, bio bi uveden prag za plaćanje poreza i nastavljeno sprovođenje zdravstvenih programa za siromašne.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard