Pobuna – lek za bolest prekarnog rada

Konstatuje se da prekarizovani rad nije rad u autentičnom značenju i da je bliži ropskom nego dostojanstvenom radu primerenom savremenom čoveku i njegovim potrebama i da svekolika kriza rada generiše krizu društva i socijaliteta uopšte, krizu čoveka kao rodnog bića pa ljudskosti uopšte. Upozorava se da se u krajnjoj liniji sa ovakvom krizom rada naslućuje i kriza moderne civilizacije. Ako je tako, a mnoga istraživanja i kod nas i u svetu to potvrđuju, postavlja se pitanje: ima li leka za bolest prekarnog rada i prekarizovanih radnika? Jer, kako je rečeno, prekarni rad i nije rad u autentičnom značenju, u stvari njegova je devijacija, degenerativnost, u-rob-ljavanje. Prethodno bi trebalo pogledati da li je baš svuda rad podložan prekarnosti, dakle u svim delatnostima, firmama, u svim zemljama koje posluju u sistemu tzv. neoliberalizma u kome kapital drži dizgine tehnoloških, ekonomskih, radno zakonodavnih, društvenih tokova. Drugim rečima, mogu li se navesti primeri uspešnog otpora rada sopstvenoj prekarizaciji? I, a ako ih ima, da li znamo za njih i da li ih afirmišemo?

Moja generacija i ja smo u sistemu samoupravnog socijalizma, odnosno socijalističkog samoupravljanja, ostvarili najveći deo svoje radne karijere i možemo da posvedočimo da tada prekarizovanog rada i radnika nije bilo, sporadično možda. Naravno, ne mogu reći da je sa dolaskom kapitalističkih društvenih odnosa, tzv. tržišne ekonomije (kao da tržišta u prethodnom sistemu i nije bilo!), a pogotovu sa uvođenjem višepartijskog demokratskog sistema, kao neminovnost nastupilo urušavanje radne sigurnosti radnika, prekarizacija rada u zastrašujućem intenzitetu. Ovo ne treba shvatiti kao pledoaje za povratak na stare modele društvenog i ekonomskog uređenja, mada se može i te kako govoriti kako smo u mnogim aspektima rada i zapošljavanja, unapređivanja rada, radnih sposobnosti i vrednovanja rada (uz našu poslovičnu revnost) – sa prljavom vodom izbacili i dete. Mogu reći da pripadnici moje generacije kao najteže i najuvredljivije doživljavaju ocene koje se mogu čuti i danas (od ponekog pripadnika bogataške klase, ponekog nezrelog političara i nadobudnog analitičara) da je za sadašnje stanje društvenog, ekonomskog i moralnog sunovrata, krivo samopravljanje i, navodno, tadašnji lagodni život bez ozbiljnog rada. U osporavanju ovakvih ocena ne treba dalje ići i ponavljati više puta rečeno i istorijski, ekonomski i sociološki potvrđeno. Sa iskustvom iz rada Srpsko-japanskog društva 90-ih godina prošloga veka, slušajući jedno od predavanja gospodina Nakamure, tadašnjeg ambasadora Japana u našoj zemlji, mogu da posvedočim da se, prema njegovim rečima, u njegovoj zemlji, sa izrazitom radnom etikom i etikom uopšte, zasnovanom na konfučijanskim načelima, dostojanstvo radnika ne dovodi u pitanje. Naprotiv, nastoji se da se obezbedi, dugoročna stalnost radnog odnosa uz neophodna prilagođavanja, sa blagovremenim dodatnim obrazovnim programima uz rad (među najrazvijenijim u svetu) kako bi se prema potrebi menjali poslovi i sektori rada unutar određene kompanije. Naravno, mi ne možemo biti Japanci… ali možemo da koristimo njihova iskustva. Utoliko pre što učiti od drugih, uspešnijih, nikada nije bio jalov posao. Manje je poznato da su neka iskustva i rešenja našeg ranijeg sistema proučavali poslovni ljudi u Japanu i, čak, neka primenjivali u skladu sa svojim sistemom, kulturom i običajima. A mi smo postupali suprotno od pozitivne prakse, posebno onih zemalja koje su pre ušle u proces tranzicije. Dobar primer za to je Češka, čiji, očigledno efikasniji model privatizacije, nekome kod nas nije odgovarao, tako da kao posledicu imamo veliki broj neuspešnih privatizacija, dok je znatan broj privatizovanih preduzeća prekarizaciju rada sa latentnim i stvarnim mobingom, u odsustvu ozbiljnije intervencije inspekcije rada i sindikalne akcije, doveo do savršenstva. Tome je pogodovala i ogromna nezaposlenost, sa stalnom pretnjom zaposlenom: „Ako nisi zadovoljan, možeš da ideš, ima ko će zauzeti tvoje mesto.“

Dakle, ima li leka za obuzdavanje prekarizacije kao jedne od najtežih ljudskih i socijalnih bolesti u inače turbulentnim vremenima? Mislim da ima, ako se radnici udruže u tihom, ali širokom i dubokom protestu – pobuni. Pobuna? Ali kakva, protiv koga, za šta? Svet korupcije i pohlepe, „rodno mesto“ prekarizovanih radnika, ponaša se uvređeno, i buni se protiv moguće radničke pobune. Ako ne može milom, pribegava sili. I uvek u tzv. zajedničkom, višem interesu. Ne dozvoljava ni po koju cenu radničko povezivanje i solidarnost, koja bi mogla da proizvede organizovani radnički otpor, jer bi ovaj mogao da stane na put njihovom alavom profiterstvu. To radničko povezivanje podrazumeva novo sindikalno delovanje, kao alternativni pokret novih radnih-životnih mogućnosti. Svako, u tom organizovanom, odlučnom i temeljnom protestu ko je spreman da se pridruži, da pomogne, dobro je došao – od naučnika teoretičara i istraživača, državnih organa i institucija, političkih stranaka, nevladinog civilnog sektora, medija… A Hamvaš kaže: „Jedino što pobunu može učiniti ljudskom na visokom stepenu jeste zahtev istine. Ako toga nema, onda je pobuna isključena iz života, ona je erupcija demonske razjarenosti očajnog čoveka, koji živi napušten od istine.“

Autor je sociolog