Povratak na drahmu i liru najlošiji scenario

Uprkos spremnosti gotovo svih zemalja članica da daju svoj doprinos spasavanju zajedničke valute i očuvanju finansijske stabilnosti (prvi korak u tom pravcu učinjen je na samitu u Briselu gde je dogovoreno da se Evropski fond za finansijsku stabilnost sa 440 milijardi evra poveća na oko 1.000 milijardi evra), još uvek se niko ne usuđuje da prognozira kakav će biti krajnji ishod napora šefova država i vlada sedamnaest zemalja koje koriste evro, da spreče prelivanje dužničke krize na druge članice evrozone, pre svega na Italiju, i da vrate poverenje u evropsku valutu. I dok evroskeptici tvrde da jačanje ovog „evropskog finansijskog kišobrana“ čija je moć posle pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj znatno oslabljena (vrednost fonda pala je na 270 milijardi evra), predstavlja „bacanje prašine u oči“, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo ističe da rešavanje krize treba posmatrati kao „maraton, a ne kao sprint“. Barozo koji se, inače, zalaže za viši stepen ekonomske integracije poručuje takođe da nam je potrebno „više Evrope, a ne manje Evrope, ali se to neće dogoditi preko noći“. Disonantni tonovi mogu se čuti i kad je reč o „čarobnoj formuli“ za izlazak iz ovog ćorsokaka – jedni rešenje za ovu, kako je mnogi nazivaju, najtežu krizu koja je pogodila EU, vide u većoj integraciji, dok je za druge, davanje još većih ovlašćenja Briselu gotovo nezamislivo. Sve češće se, međutim, mogu čuti i razmišljanja da bi zemlje koje su se suočile s najvećom dužničkom krizom spas trebalo da potraže u izlasku iz evrozone i povratku na nacionalnu valutu. Ali, da li je taj, reklo bi se očajnički, potez moguć i kakve bi bile njegove posledice po ionako ranjive ekonomije?

– U načelu, iako to nije propisima regulisano, zemlje članice mogu samoinicijativno da napuste evrozonu, odnosno da povrate monetarni suverenitet, ali ih niko ne može izbaciti iz evrozone – moglo bi eventualno da se dogodi da Evropska centralna banka prestane da finansira banke zemalja članica koje bi se u tom slučaju našle u situaciji u kojoj je sada Crna Gora. Ukoliko bi neka zemlja odlučila da napusti evrozonu to bi značilo povratak na sistem koji je važio pre uvođenja evra. Grčka bi, recimo, mogla da proglasi neku vrstu moratorijuma na dugovanja prema inostranstvu i da krene u pregovore s kreditorima, a zatim da izvrši denominaciju svih obaveza u drahme. To bi takođe značilo osetnu devalvaciju svih dohodaka. Praktično, bio bi to isti scenario koji je primenio Island – bankrotstvo u odnosu na strane poverioce, zatim devalvacija sopstvene valute i restrikcija finansijskih tokova što se pre svega odnosi na priliv stranog kapitala – komentariše za Danas Vladimir Gligorov, profesor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i podseća da je u slučaju Islanda to rezultiralo značajnim efektima, pre svega povećanjem izvoza.

Ipak, naš sagovornik upozorava da bi u tom procesu bankrotirale grčke banke koje bi morale da se nacionalizuju, a to bi značilo da bi se pojavio problem unutrašnjih dugova što bi naročito pogodilo domaće fondove, pre svega penzijske, koji bi bili obezvređeni. To bi izazvalo korekciju, odnosno smanjenje penzija i socijalnih davanja i izazvalo burne reakcije korisnika tih davanja. Jedna od posledica napuštanja evrozone bio bi i veći upliv države koja bi morala da preuzme veće obaveze prema bankama, a zatim i prema preduzećima koja zavise od tih banaka. To je, inače, postupak koji je Švedska uspešno sprovela tako što je najpre privatizovala bankrotirane banke, a onda ih je u roku od nekoliko godina prodala i u toj transakciji država nije bila na gubitku. Veliko je, međutim, pitanje kako bi se taj proces odvijao u Grčkoj imajući u vidu znatno veće političke rizike sa kojima se ta zemlja suočava. Toga su, čini se, svesni i Grci s obzirom na to da se čak 80 odsto njih izjasnilo da u ovom trenutku nisu spremni za napuštanje evra.

Kad je reč o Italiji, analitičari procenjuju da je za tu državu, kao treću ekonomiju u Evropi, veoma važno da ne izađe iz tog kruga najuticajnijih zemalja Starog kontinenta. Ali, ukoliko bi, hipotetički posmatrano, Italijani ipak odlučili da se odreknu evra, njihovi problemi bili bi manji s obzirom na to da su italijanski inostrani dugovi manji nego grčki – čak dve trećine ukupnog duga od oko 1.900 milijardi evra (120 odsto BDP-a) čine obaveze prema domaćim poveriocima. Kao argument protiv povratka na drahmu i liru ističe se i to što se Grčka i Italija ne mogu baš pohvaliti nekim pozitivnim iskustvom sa monetarnom suverenošću – to je između ostalog i bio jedan od razloga što su se opredelile da uđu u sistem evra.

– Ukoliko bi Italija zamenila evro lirom onda bi realne kamate verovatno skočile, što bi dalje značilo sklonost ka inflatornom finansiranju i ugrozilo ionako skroman privredni rast od oko 0,3 odsto godišnje. Problem je utoliko veći što je sada mnogo teže obezbediti konkurentnost privrede jer su se na tržištu pojavile velike zemlje poput Kine, Indije ili Brazila. Ali šta god da se dogodi treba znati da je u Italiji problem strukturne prirode i prelazak na liru bi, možda, samo kratkoročno ublažio posledice krize, ali na duže staze time se ništa ne bi rešilo jer Italija ima nivo javnog duga u odnosu na BDP gotovo isti kao i ranije odnosno iznad 100 odsto. To je bio jedan od razloga za ulazak Italije u evrozonu jer su se zahvaljujući tome njene obaveze po osnovu kamata koje su sa oko sedam odsto pale na dva do tri odsto, više nego prepolovile. Sad, drugo je pitanje što su Italijani taj dobitak umesto da ga koncentrišu na smanjenje javnog duga usmerili u dodatno zaduživanje – kaže Gligorov.

Pažnju analitičara privlači zalaganje lidera najvećih ekonomija, pre svega Nemačke i Francuske, da velike dužnike, uprkos svim problemima, zadrže u evrozoni. To je s jedne strane razumljivo imajući u vidu da, recimo Nemačka, beleži suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni sa tim zemljama gde najviše izvozi industrijsku robu. To je, međutim, mač s dve oštrice s obzirom na to da suficit u trgovinskoj razmeni gotovo neminovno prati deficit na kapitalnom računu. Zato, smatraju stručnjaci, ne čudi što su se na spisku najvećih poverilaca Grčke našle upravo nemačke i francuske banke (Grci Francuzima duguju 55,7 milijardi dolara, a Nemcima 23,7 milijardi). Krajem juna, obaveze Vlade u Rimu prema francuskim bankama premašivale su 416,4 milijarde dolara, dok je dug nemačkim bankama bio znatno manji – 161,7 milijardi dolara.

I Mihailo Crnobrnja, dekan Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), slaže se s konstatacijom da je izlazak prezaduženih zemalja iz evrozone (mada se Nemačka i Francuska grčevito trude da izbegnu taj najgori scenario) moguć. To bi, smatra on, bilo pogubno za kredibilitet i finansijski sistem EU.

– Strateški posmatrano, time bi čitav koncept evrointegracija bio doveden u pitanje, a u finansijskom smislu kreditni rejting banaka bio bi poljuljan što bi dodatno poskupelo pozajmice. U tom slučaju bi ova kriza javnih dugova prerasla u finansijsku ugrožavajući opstanak evrozone i EU. Prema tome, ovo zalaganje Nemačke i Francuske treba u tom kontekstu posmatrati. Nemačka, kao nesumnjivo najuticajnija zemlja Evropske unije, tako štiti svoje enormno veliko tržište – analizira Crnobrnja i dodaje da bi eventualno napuštanje evrozone Grčkoj donelo mogućnost devalvacije domaće valute i rešavanja spoljnotrgovinskih problema, ali na duže staze to ne bi bilo dobro rešenje.

Komentarišući spremnost Rusije da preko Međunarodnog monetarnog fonda pomogne, sa oko 10 milijardi dolara, oporavak evrozone, Crnobrnja kaže da Rusija koja bi, kao i Kina, kupovala evropske obveznice, time šalje signal da za razliku od drugih zemalja nije u krizi. „Ukoliko bi se dogodilo, mada je to teško zamisliti, da EU nije u stanju da vraća pozajmicu, to bi bio veliki politički poen za Rusiju. Zanimljivo je, takođe, da je pomoć Portugalu ponudila bivša kolonija te zemlje, a sada ekonomija u usponu – Brazil. Očigledno je, dakle, da su se karte na svetskom tržištu tako izmešale pa bivša kolonija sada nudi pomoć zemlji kolonizatoru“, ukazuje Crnobrnja.

Bilo kako bilo, lideri zemalja članica evrozone odlučili su da spasu što se spasti može, odnosno da otpišu 50 odsto spoljnog duga Grčke koji je narastao na 350 milijardi evra, dok će EU, zajedno sa MMF-om, pokrenuti zajednički program pomoći toj zemlji vredan sto milijardi evra. Odluka o otpisivanju polovine grčkog duga i formiranju programa pomoći naslonjena je na zaključke svih 27 članica EU, kojima je između ostalog predviđeno da vodeće evropske banke povećaju obavezne rezerve na devet odsto aktive (do 30. juna 2012. banke treba da prikupe dodatnih 108 milijardi evra). Šta će, međutim, biti sa Italijom, znaćemo već narednih dana. Ipak, svi se slažu da će to biti krupniji zalogaj i veći izazov za vodeće članice evrozone.

Nemački krug plus …

Među ekonomistima, a sve je više i lidera koji zagovaraju sličan stav, ima i onih koji se zalažu za smanjenje broja zemalja u zoni evra koju bi, smatraju oni, trebalo svesti na tzv. nemački krug, plus Holandija i skandinavske zemlje (Finska pre svega), verovatno i baltičke zemlje. Procenjuje se da su to države koje bi bez problema mogle da funkcionišu u okviru tog sistema dok bi zemlje na poluostrvima – Apeninskom, Pirinejskom i Balkanskom – trebalo da se snalaze. To bi bio problem za ekonomije na Balkanu imajući u vidu njihov visok stepen evroizacije.

Vladimir Gligorov, profesor Bečkog instituta

Jedna od posledica napuštanja evrozone bio bi i veći upliv države koja bi morala da preuzme veće obaveze prema bankama, a zatim i prema preduzećima koja zavise od tih banaka. To je, inače, postupak koji je Švedska uspešno sprovela, odnosno privatizovala je bankrotirane banke, ali ih je u roku od nekoliko godina i prodala. Veliko je, međutim, pitanje kako bi se taj proces odvijao u Grčkoj imajući u vidu veće političke rizike sa kojima se ta zemlja suočava.

Mihailo Crnobrnja, dekan FEFA

Izlazak prezaduženih zemalja iz evrozone jeste moguć, ali to bi bilo pogubno za kredibilitet i finansijski sistem EU. Strateški posmatrano, time bi čitav koncept evrointegracija bio doveden u pitanje, a u finansijskom smislu kreditni rejting banaka bio bi poljuljan što bi dodatno poskupelo pozajmice. U tom slučaju bi kriza javnih dugova prerasla u finansijsku ugrožavajući opstanak evrozone i EU.