Prazna kasa diktira stranačku ideologiju

 Ideje socijaldemokratije su dobre za mitinge i kampanje, ali ih je u realnom životu teško ostvariti, a od formiranja vlade koja će svoje zadatke bazirati na tim idejama i biti jedinstvena u tome, Srbija je veoma daleko, kažu sagovornici Foruma.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije i poslanica na listi Preokreta, za Forum kaže da su problemi u Srbiji toliki da ni „Sveti Petar ne bi znao da ih reši, a kamoli socijaldemokratija“.

– Ideja prave socijaldemokratije u sadašnjoj vlasti ne postoji. Bez obzira na to, ne treba misliti da bi sada principi idealne socijaldemokratije rešili sve probleme. Nama sada treba jasna i konkretna politika s burnim i bolnim rezovima da bi sprečili kolaps. Ovako s navodnom socijaldemokratijom mi polako umireno, kratko je odgovorila Savićeva.

Milorad Mijatović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine i poslanik na listi SDPS, za Forum kaže da socijaldemokratska ideja još nema jačinu koja je neophodna u tranzicionim zemljama poput Srbije.

– Mnoge političke partije uzimaju prefiks socijaldemokratije, a u suštini rade nešto što nema veze s tom idejom koja podrazumeva društvo jednakih šansi, a posebno za one koji nisu u stanju da obezbede egzistenciju. Ideja podrazumeva i da se bogati moraju odreći dela svog bogatstva. Nažalost posle 110 godina od kako se ta ideja pojavila u Srbiji ponovo smo na samom početku, jer se uskraćuju radnička prava i teško se može živeti od rada – navodi Mijatović.

On kaže da će se tek posle četiri godine rada ove vlade moći oceniti da li je ona ostvarila socijaldemokratske ideje.

– U ovoj vladi je i SPS, koji želi predznak socijaldemokratije, ali ipak u pojedinim svojim delovanjima ima puno populizma. Kada je reč o DS, ta stranka u jednom svom delu ima tu crtu. Međutim, demokrate su trenutno u svojim unutrašnjim previranjima i videćemo ko će pobediti – kaže Mijatović.

Prema njegovim rečima, u Srbiji kao da nema jasno ideološki profilisanih stranaka i stiče se utisak da svako može sa svakim. Upitan kako će se on ponašati ako u Skupštinu stignu izmene zakona o radu ili štrajku, Mijatović odgovara da će uvek voditi računa o stavovima sindikata i sveta rada koje promoviše u Skupštini.

Miloš Adamović, potpredsednik Socijaldemokratske unije, takođe konstatuje da u sadašnjoj vladi apsolutno nema socijaldemokratske opcije.

– Dovoljno je reći da je nosilac ekonomske politike Mlađan Dinkić. Svi se ideja socijaldemokratije sete samo u kampanjama i populističkim govorima. Vlada je i počela s populističkim deljenjem 13. penzije bez ikakvog budžetskog pokrića. Socijalisti kažu da su levica, ali nisu to na delu pokazali, dok je SNS klasična populistička stranka. Jedino je stranka Rasima Ljajića, SDPS, najbliža toj ideji, međutim, on se suviše okrenuo pragmatizmu i njegov glas se neće čuti u ovoj vladi, bar kada je reč o socijaldemokratskim idejama, smatra Adamović.

Kada je reč o opoziciji, Adamović kaže da DS jeste formalno u Socijalističkoj internacionali, ali da ona više igra na tu kartu u inostranstvu i da u zemlji nije pokazala ništa od te ideje. On osim SDU, kao pravu partiju socijaldemokratije navodi i LSV.

Jovan Komšić, politikolog, za Forum kaže da u Srbiji još nije formirana partija ideološki artikulisane socijaldemokratske opcije. A razlog je još Miloševićevo nastojanje da neutrališe svaku mogućnost za to jer bi ona bila najozbiljnija konkurencija njegovoj socijalističkoj partiji.

– Šansa nije iskorišćena na početku stvaranja višestranačja u Srbiji. Dobili smo socijalpopulističku opciju koja je osiromašila državu. Tranzicija je odložena za 2000, a država se suočila s tim da je većina građana gola i bosa, da su državna kasa i fondovi prazni. Ekonomski temelji koje podrazumeva socijaldemokratija nisu uspostavljeni. I evropska socijaldemokratija i koncept države blagostanja je doživeo korekcije i u Nemačkoj i u Francuskoj. Ako su bogata Nemačka i Francuska morale da krešu budžete za socijalna davanja, brigu i staranje o nezaposlenima, invalidima… šta onda učiniti sa socijaldemokratskim ciljevima u Srbiji. To je krug koji je teško napustiti. I to je problem s kojim se suočava svaka članica ove vladajuće koalicije bez obzira na ideološku orijentaciju, objašnjava Komšić.

On kaže da u sadašnjoj vladajućoj koaliciji SDPS Rasima Ljajića ima u programu socijalnu komponentu, kao i da Ljajić na čelu svog resora može da utiče na relaksaciju problema, odnosno da gasi socijalni požar, ali teško može strateški da utiče na realizaciju socijaldemokratskog programa.

Komšić ukazuje i na to da SPS hoće da postane moderna socijaldemokratija.

– Za razliku od socijalista devedesetih, SPS ne srlja u populističku demagogiju kojom će kupovati podršku radnika zarad nerealnih ciljeva. Njihov lider je stao jednom nogom na teren potencijalnog socijaldemokrate, ali ima mali manevarski prostor i kapacitete pre svega u resursima koji su žestoko potrošeni – objašnjava Komšić.

O DS Komšić kaže da je „iz pragmatskih razloga, da bi bila bliža Evropi, ušla u Socijalističku internacionalu, ali da je mentalitetom svojih najuticajnijih funkcionera uvek pripadala ideji tranzicionih dobitnika posredstvom političkog i ekonomskog preduzetništva, što nije baš bilo do kraja definicijski određeno kao socijaldemokratska politika.

Naprednjaci koriste „elemente“

Kada je reč o SNS, Jovan Komšić smatra da su oni u odnosu na radikale napravili pomak u preciznijoj artikulaciji političke pozicije. „Naprednjaci nisu zapostavili socijalnu komponentu, jer se oni obraćaju većinskom korpusu koji ne pripadaju tranzicionim dobitnicima, nego gubitnicima. Umesto efektivnog socijalnog zbrinjavanja standarda tranzicionih gubitnika u ovoj fazi oni nude mogućnost tranzicione pravde borbom protiv korupcije“, ističe Komšić.

Tadićeva i Đilasova „SD“ opcija

– DS je bila i ostala partija uslovno rečeno srednjih klasa. Sada se u ovim međusobnim nadmetanjima Tadića i Đilasa poentiraju neke ideje. Tadić sada insistira, ne znam zašto to ranije nije radio, na socijaldemokratiji kao prepoznatljivijoj crti partije. On možda pretpostavlja da će Đilas, kao protagonista nove preduzetničke klase, programski ići nešto bliže tržišnoj ekonomskoj slobodi i tržišnoj demokratiji bez mnogo opterećenja socijalnom politikom. Ipak, kod Đilasa ćemo u tom praktičnom upravljačkom angažmanu upravljanja Beogradom naići na niz elemenata socijalne politike kao što su staranja o predškolskoj deci, porodiljama… – ističe sociolog Jovan Komšić.