Vlada godinama najavljuje izmene Zakona o radu, ali ovoga puta je to svrstano u set vladinih mera i očekuje se da bude predmet dogovora među koalicionim partnerima. Prema rečima ministra finansija Mlađana Dinkića, koji je i otvorio tu temu, reč je o nužnom potezu pri čemu ne sme biti dodvoravanja sindikatima jer su zbog takvog pristupa ranije izmene bile nedovoljno dobre.
Znači li to da se ovoga puta država, menjajući zakon, neće mnogo osvrtati na ono što žele sindikati u naporu da zaštite radnike?
Dva najveća semena razdora i ključne promene na kojima država, uz asistenciju međunarodnih institucija, insistira jesu produženje rada na određeno sa jedne na tri godine i plaćanje otpremnina samo za vreme provedeno kod tog poslednjeg poslodavca, a ne za ceo radni vek. Rekli bi neki, gde je tu socijalna pravda? Nema je, kao što je nije bilo kada su slične fleksibilne oblike rada uvodile države redom po Evropi.
U većini evropskih zemalja rad na određeno traje od dve do pet godina, jedino u Albaniji i kod nas je to ograničeno na jednu godinu. Doskoro jedna godina je bila u Makedoniji i Crnoj Gori, ali se i to promenilo.
– Nemci su fleksibilnost u radnom vremenu uveli u svoje radno zakonodavstvo još 2001. i to je sigurno jedan od razloga zbog kog su oni možda i najlakše prebrodili krizu. Kad je kriza počela, oni nisu otpuštali radnike, već su im skratili radno vreme na nekoliko sati. To je normalno, kada poslodavac nema posla, firma posluje loše, radnicima se smanji obim posla, poslodavac ih manje plati, a kada se firma izvuče iz krize, onda im vrati puno radno vreme – kaže za Danas direktor Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić. Nesigurnost poslovanja i kriza su, tvrdi on, promenili sve, jer više niko ne može da garantuje posao.
Rajić tvrdi da je takav način poslovanja koji je Nemačka zakonom prilagodila još 2001, a ostale evropske zemlje od 2002. do 2008. gotovo sigurno u krizi spasio 20 miliona radnih mesta. U Srbiji se, međutim ugovori na određeno sklapaju znatno manje.
– Kod nas na godišnjem nivou postoji između 200.000 do 270.000 ugovora na određeno, od čega 100.000 do 140.000 otpada na ugovore za privremene, odnosno sezonske poslove. To je nekih od 12 do 14 odsto od ukupnog broja zaposlenih, što je gotovo tri puta manje u odnosu na prosek od 35 do 40 odsto ugovora na određeno u zemljama EU – napominje Rajić i dodaje da kod nas nije problem samo u Zakonu o radu, već i sivoj ekonomiji, velikom državnom aparatu, ali i visokim porezima na zarade.
Rad na određeno, tvrdi on, kod nas mora da se prilagodi spoljnim okolnostima, ne može više sve da funkcioniše kao što je sedamdesetih, kada je samo država bila poslodavac. „Sada imamo gomilu privatnih preduzetnika, vlasnika malih firmi. Zamislite, da neko otvori malu firmu, zaposli radnike i onda propadne, i još treba radnicima da isplati otpremnine za ceo radni vek, odnosno više stotina hiljada dinara. A on to nema”, ističe on.
Za Rajića je sasvim realan i predlog da poslodavac isplaćuje otpremninu radniku samo za ono vreme koje je proveo kod njega. Mogućnost da ostatak godina staža kroz otpremnine plati na primer država, napominje on, jeste postojala, ali nije realna. „Država nema toliko novca, već postoji Fond solidarnosti koji isplaćuje otpremnine zaposlenima u preduzećima koja su prošla kroz neuspešne privatizacije“, ističe Rajić.
Srbija je, prema istraživanju koje je radio NALED, jedina zemlja u Evropi koja obavezuje poslodavce da radnicima isplaćuju otpremninu za sve godine radnog staža, a ne samo za one koje su proveli u njihovoj kompaniji. NALED je zato predložio da se uprosti formula za izračunavanje visine otpremnine i da ubuduće iznosi trećinu bruto mesečne plate po godini staža što bi onima koji su kod poslodavca proveli više od decenije povećalo iznos koji dobijaju. U Srbiji radnik sa 20 godina staža kao otpremninu može da dobije 5,5 bruto mesečnih plata. Prihvatanjem ovog predloga za njih bi otpremnina, ako su taj period proveli u jednoj firmi, bila povećana na više od 6,5 zarada.
U zemljama u okruženju otpremnine se kreću od jedne mesečne zarade u Bugarskoj, do maksimalno šest mesečnih zarada u Hrvatskoj ili isto toliko zarada ali samo za one koji rade više od 25 godina u Mađarskoj.
Nemci najlakše pregurali krizu
Prema podacima Eurostata, a to donekle potvrđuje tezu da su Nemci najbolje pregurali krizu, stopa zaposlenosti u prvoj ekonomiji Starog kontinenta je 76,7 odsto i to je u odnosu na period od pre deset godina povećanje od čak osam odsto. Nijedna druga zemlja nije zabeležila u tom period tako veliki skok zaposlenosti. Najveću stopu zaposlenosti koja premašuje 80 odsto ima Švajcarska, ali većina je beležila rast od jedan do dva odsto, ili čak pad koji je zadesio Grčku, Španiju ili Portugal, donekle i Kipar.
Popularan model
U Švajcarskoj, kao jednoj od najstabilnijih evropskih ekonomija od 2008. do kraja 2011. godine 71,6 odsto sklopljenih ugovora bilo je na određeno. U Nemačkoj, iako i tamo postoje oni koji nisu zadovoljni takvim rešenjima, svake godine se sklopi i do 900.000 ugovora za tzv. privremene i povremene poslove. Ekonomski institut u Kelnu, međutim, radio je jedno istraživanje koje je pokazalo da je poslednjih godina 25 odsto onih koji su radili po ugovorima na određeno, dobilo stalan posao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
