Radni sporovi najbrojniji

Evropski sud je presudio u korist radnika, a umesto da država plati kaznu, ona je prosto blokirala račun IMR-u i počela da sa njega skida potrebne svote kako bi radnicima isplatila zarade. To je dovelo do toga da sada IMR-u preti ozbiljna opasnost od stečaja, jer bez novca na računu ne može da nastavi poslovanje niti da izmiruje svoje obaveze prema drugim poveriocima. Problem je u tome što su sudovi potrošili godine i na kraju presudili protiv radnika, očito protivzakonito, pa kada je iz Strazbura stigla presuda protiv njih, ukupan dug, uključujući i nagomilane kamate, postao je ogroman. Da je domaće sudstvo bilo efikasno i pravično, IMR bi morao da znatno ranije isplati zarade svojim zaposlenima, ali bi i iznos bio daleko manji jer se ne bi uvećavao za kamate.

Zbog ovog, ali i sličnih slučajeva, sindikati metalske industrije sada prete štrajkovima kako bi se sprečilo da se sa računa njihovih firmi skida novac u po presudama iz Strazbura. Ministarka pravde Snežana Malović za sada ostaje nema na njihove zahteve, ali ako se pogleda rezultat koji država Srbija ima pred Evropskim sudom za ljudska prava, možda bi bilo uputnije da se problematikom radnih odnosa daleko više pozabavi nego do sada. Naime, od 49 slučajeva koji su do sada rešeni u Evropskom sudu, država je izgubila u čak 46, zbog čega je bila primorana da tužiocima isplati čak 332.000 evra odštete, pri čemu slučaj IMR-a nije uzet u obzir.

S obzirom da je Sud do sada pristao da sasluša još bar 132 žalbe, ako se, ilustracije radi, uzme da će stepen uspešnosti žalilaca biti isti kao do sada i da će dosuđene svote biti približno jednake, jasno je da će ukupan iznos odšteta koji gotovo sigurno čeka Srbiju u skorijoj budućnosti lako premašiti milion evra.

Advokat Predrag Savić iz Kuće pravde Strazbur, koji često zastupa klijente iz Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, kaže da je u slučaju radnika IMR-a moguće da je sud odlučio da je prekršeno pravo radnika na pravično suđenje, odnosno da je naložio državi da sprovede izvršni postupak do kraja, to jest da se radnicima isplate zaostale zarade. U takvom slučaju, država je mogla da zaista sprovede izvršnu odluku, odnosno da blokira račun IMR-a i da sa njega isplati plate oštećenima.

– Do uvođenja ustavne žalbe, iz Srbije je u Strazbur stizalo preko 10.000 predstavki godišnje. Prema mom iskustvu od svih tih predmeta oko 30 odsto odnosilo se na razne radno-pravne zloupotrebe, najčešće zbog loših privatizacija, namernog odvođenja firmi u stečaj i slično. Gotovo da nema grada u kojem nije bilo ovakvih slučajeva. Međutim, od kada je ustavna žalba uvedena i od kada ju je Evropski sud proglasio delotvornim i efektivnim pravnim lekom, broj žalbi Strazburu pao je na 3.000 do 4.000 godišnje – kaže Savić, koji smatra da je to što je ustavna žalba proglašena efektivnom prilično sporno, s obzirom da se na odluku Ustavnog suda čeka i po tri godine, dok bi po evropskoj praksi trebalo da taj rok ne pređe dve godine.

S druge strane, Savić ukazuje na to da je zakonom loše rešena tematika ustavne žalbe, jer je njome preopterećen naš Ustavni sud, koji zbog toga ne može da donosi odluke dovoljno brzo. Prema njegovim rečima, problem je u tome što je za odlučivanje o ustavnoj žalbi neophodno da zaseda ceo panel od 15 sudija, koje moraju da imaju kvorum, što oduzima mnogo vremena. Bolje rešenje bi bilo kada bi svaki sudija ponaosob ili veće od troje sudija moglo da odlučuje o ustavnoj žalbi ili barem da je odbija u slučaju tehničke neispravnosti. Savić napominje i da je u mnogim državama određeno da je u slučajevima u kojima se odlučuje o pravičnom suđenju u razumnom roku, nadležan neposredno viši sud, tako da je Ustavni sud u znatnoj meri rasterećen.

Ono što na prvi pogled iznenađuje je činjenica da od svih predstavki upućenih Evropskom sudu, samo jedan odsto bude uzeto u razmatranje, dok čak 99 odsto bude odmah odbačeno. Kako objašnjava Savić, to je stoga što ima mnogo neznanja kako među građanima koji podnose žalbe tako i među mnogim advokatima, pa se često događa da se probije rok za podnošenje žalbe od šest meseci ili stranka ne podnese prethodno ustavnu žalbu, iako se sudu u Strazburu neko može obratiti tek kad iscrpi sva pravna sredstva u svojoj državi. Sve takve nepravilne predstavke automatski se odbacuju.

Međutim, od onog jednog procenta koji se progura kroz sve pravno-tehničke zavrzlame Evropskog suda za ljudska prava, gotovo svi predmeti budu rešeni pozitivno, odnosno na štetu države Srbije, a u korist žalioca. Tako je do sada od 49 rešenih predmeta, čak 46 puta presuđeno da je država prekršila neko pravo podnosioca žalbe. Praksa suda pokazuje da u proseku tek četiri odsto predstavki uopšte i bude prihvaćeno na razmatranje, ali je Srbija lošija čak i od tog proseka. Srbi se najčešće žale na dužinu trajanja sudskih postupaka, na narušavanje prava na efektivan pravni lek i na pravo na pravično suđenje. U ovom momentu čak 6.100 građana čeka na odluku Suda o njihovom predmetu. Na taj način, predmeti iz Srbije čine čak četiri procenta svih žalbi upućenih Sudu, što je naročito simptomatično ako se zna koliko je Srbija mala zemlja

Strazbur zadnja šansa

Prema statistici Evropskog suda, Srbi se ovoj instituciji obraćaju čak tri puta češće po glavi stanovnika u odnosu na prosek. Tako, praksa suda pokazuje da u svih 47 zemalja koje priznaju ovaj sud na svakih 10.000 stanovnika u proseku dolazi 0,75 odsto žalbi, dok u Srbiji na 10.000 stanovnika dolazi 2,14 žalbi. Ovaj pokazatelj dovoljno govori o tome koliko su Srbi zadovoljni radom svojih sudova.