Rusi pristali da prodaju svoj udeo u NIS-u: Da li će moći da dobiju novac od prodaje zbog sankcija i da li će ta okolnost odrediti kupca?

Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović potvrdila je u sredu da su ruski vlasnici pristali da prodaju svojih 56,15 odsto akcija u NIS-u, ali nije otkrila sa kim Rusi o tome pregovaraju.

Jedno je sigurno, o tome ne pregovaraju sa Srbijom, jer, kao što je rekao nedavno predsednik Srbije Aleksandar Vučić, „mi nismo ruski izbor“ za otkup akcija.

„Ime treće strane se ne saopštava zato što je reč o poslovnim razgovorima ozbiljnih kompanija i dok se oni ne završe, ili bar najvažniji detalji ne budu definisani, nije ni ozbiljno da se o tome priča“, rekla je Đedović Handanović u sredu.

Postoji mogućnost da će olakšani način da Rusi naplate ovu prodaju odrediti i kupca njihovog dela u NIS-a.

Naime, u aktuelnim okolnostima, ova transakcija je za potencijalne evropske kupce otežana zbog izbacivanja pojedinih ruskih banaka iz SWIFT-a, dok su SAD uvele „full-blocking sankcije“ koje znače da američke firme i banke ne smeju uopšte da posluju sa ruskim bankama, a njihov novac i imovina su zamrznuti.

Zbog toga, sagovornici Danasa smatraju da je mnogo realnije da se kao kupac pojavi kineska kompanija ili fond sa Bliskog istoka nego evropski akter poput MOL-a, jer bi evropska strana morala da angažuje posredničke banke koje bi odmah bile pod pažljivim nadzorom američkih i evropskih regulatora.

„Lakše za Kineze i Arape, teže za evropske kompanije“

Profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević smatra da bi transakcija o prodaji NIS-a tehnički mogla da bude zaokružena, ali ukoliko bi se o tome saglasila američka strana.

„U suprotnom, ne na konvencionalne načine. Dakle, zavisi ko kupuje. Ako kupuju Kinezi ili neko sa Istoka, njih je baš briga za američke sankcije. Ako kupuje neko iz Evrope, on ne može da plati, jer ne radi SWIFT“, kaže Radosavljević za Danas.

U suštini, dodaje, i prodaja za evropsku transakciju može da se premosti na različite načine, na primer da se taj novac stavi na neki račun u koji će ruska strana imati uvid i koji će moći da povuče onog trenutka kada se skinu sankcije.

Na pitanje da li to znači da bi prodaja arapskoj strani, umesto na primer MOL-u, bila lakša, Radosavljević odgovara da bi „sigurno bila lakša“.

„Ali ne znači da bi bila moguća, opet zavisi od stava američke strane. Imamo najavu Donalda Trampa o donošenju zakona o sankcijama svima koji posluju sa Rusijom. Može da se desi da bi ta transakcija bila blokirana, stopirana i okarakterisana kao kršenje sankcija. Ako bi američka strana dala saglasnost da se ta transakcija desi, onda nema nikakvih problema“, naglašava Radosavljević.

Politički i ekonomski analitičar Aleksandar Đokić smatra da nema rizika od prebacivanja novca Rusima ako je prodaja odobrena od strane SAD, koje su, podseća, uvele i sprovode sankcije.

„Svaka prodaja koja nije odobrena od SAD neće skinuti sankcije sa NIS-a, pa makar bila obavljena u juanima i van zapadnog finansijskog sistema“, smatra Đokić.

„Evropske banke bi zbog sraha od sankcija mogle da odbiju transakciju, Kina i UAE realnije rešenje“

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu smatra da Rusija tehnički može da proda svoj udeo u NIS-u, ali jeste ključno pitanje naplata te prodaje u uslovima širokih finansijskih sankcija.

„Klasičan model gde evropski kupac uplati novac preko velikih međunarodnih banaka u evrima ili dolarima danas je rizičan, jer bi banke zbog straha od sekundarnih sankcija mogle da odbiju učešće ili blokiraju transfer. Čak i kada postoji spremnost kupca i prodavca, transakcija ne može da se realizuje bez bankarskog kanala koji je spreman da preuzme regulatorni rizik“, objašnjava naš sagovornik.

Zbog toga bi postupak prodaje verovatno išao kroz valute i finansijske centre zemalja koje nisu deo sankcionog režima, dodaje Mijušković.

„To znači upotrebu juana, dirhama, rupije ili specijalnih mehanizama kliringa, kao i uključivanje banaka iz Kine, Ujedinjenih Arapskih Emirata ili drugih država koje održavaju redovne finansijske veze sa Rusijom“, kaže Mijušković.

U takvim okolnostima, ističe on, mnogo je realnije da se kao kupac pojavi kineska kompanija ili fond sa Bliskog istoka nego evropski akter poput MOL-a, jer bi evropska strana morala da angažuje posredničke banke koje bi odmah bile pod pažljivim nadzorom američkih i evropskih regulatora.

„Sama struktura posla mogla bi da uključuje i kompenzacione modele: naftne aranžmane, zajedničke projekte, dugoročne isporuke sirovina ili ulaganja u rusku energetsku infrastrukturu kao oblik nadoknade. To dodatno komplikuje proces i produžava rokove, što evropskim kompanijama nije privlačno ni u poslovnom, ni u političkom smislu“, ukazuje Mijušković.

U takvoj konstelaciji, najstabilnije, najtransparentnije i ekonomski najracionalnije rešenje bilo bi da Srbija otkupi ruski udeo u NIS-u, smatra naš sagovornik.

Time bi se, kako kaže, eliminisao rizik od stranog aktera koji bi opet mogao da bude podložan sankcijama ili geopolitičkim pritiscima, smanjila bi se neizvesnost u snabdevanju i investicijama, a država bi povratila punu kontrolu nad ključnom energetskom kompanijom.

„Istovremeno, to bi ojačalo energetsku bezbednost i omogućilo dugoročnije planiranje modernizacije rafinerije, diversifikaciju nabavke nafte i stabilnije upravljanje cenama i investicijama u sektoru“, ističe Mijušković.

NIN je danas objavio saznanje da Rusi pregovaraju o prodaji vlasništva u NIS-u sa ADNOC, državnom naftnom kompanijom iz Abu Dabija.