„To nije socijalna penzija“: Da li će Krkobabićeva najava pomoći najstarijim građanima i kako da se sprovede bez socijalne karte?

Prema toj inicijativi, građani stariji od 65 godina koji nemaju nikakva primanja mogli bi da ostvaruju pravo na „socijalnu garantovanu penziju“.

Krkobabić je istakao da će do toga doći ukoliko se Vlada i poslanici u Narodnoj skupštini saglase sa predlogom poslaničkog kluba PUPS-a.

On je ukazao da postoji jedna posebna kategorija građana starijih od 65 godina koji nemaju penziju, niti će je ikada ostvariti, jer nemaju minimalnih 15 godina radnog staža, a nemaju ni druge izvore prihoda.

Takvih, kako je dodao, ima i u selima i u gradovima, među muškarcima i ženama, ali je reč pre svega o ženama sa sela koje su čitav svoj radni vek provele radeći na njivama, u štalama, voćnjacima i povrtnjacima, a uz to su podizale i vaspitavale generacije mladih, sve to bez ijednog svog dinara primanja.

Prema njegovim rečima, sredstva za ovu socijalnu pomoć izdvajala bi se iz republičkog budžeta, iz dela namenjenog realizaciji mera socijalne politike, tako da penzioni fond ne bi bio ugrožen.

Iznos ove penzije, kako je naveo, ne bi trebalo da bude manji od 150 evra, a PUPS će uskoro predložiti odgovarajuća zakonska rešenja za njeno uvođenje.

Sagovornici Danasa ističu da je svaka pomoć ovoj kategoriji građana od izuzetne važnosti, ali objašnjavaju da se ono što Krkobabić predlaže ne zove „socijalna penzija“, već socijalna pomoć.

Oni naglašavaju da je jasno definisano šta penzija jeste i na koji način se ostvaruje, te da je ovakva najava, kako dodaju, još jedna u nizu manipulacija aktuelne vlasti sa ciljem da se što duže zadrži na vlasti i skrene pažnja javnosti sa drugih važnih društvenih tema.

Jedan od sagovornika napominje da bi za sprovođenje ovakvog vida socijalnog davanja bilo neophodno najpre da profunkcioniše sistem socijalnih karti.

U suprotnom, postavlja se pitanje kako će se ta pomoć dodeljivati ako se prethodno ne zna kome se daje – da li osoba živi sama, ima li drugih primanja i koliku imovinu poseduje.

„To ne može biti penzija“

Predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije Milan Grujić ocenuje da svaka uređena država mora da brine o starijim, bespomoćnim i ugroženim građanima, ali da se pri tome mora praviti razlika između penzije i socijalne pomoći.

„Penzija je zakonska obaveza – ona se ostvaruje na osnovu rada i uplaćenih doprinosa. Kada neko 30 godina radi i prima minimalnu penziju, a drugi nije bio registrovan i nije uplaćivao doprinose, ne može se govoriti o istom pravu“, objašnjava Grujić za Danas.

On smatra da ministar Krkobabić pogrešno koristi izraz „socijalna penzija“, jer to, kako kaže, ne može biti penzija, već državna naknada za poboljšanje socijalnog statusa starijih građana bez prihoda.

„To je deo socijalne politike države, mera koja treba da učini život starijih od 65 godina podnošljivijim. U tu grupu ne spadaju samo žene, već i muškarci koji nemaju nikakva primanja, niti ikakva prava po osnovu registrovanog rada“, naglašava Grujić.

Podseća da su i poljoprivredne penzije izuzetno niske – prosečno oko 21.000 dinara, dok je najniža penzija 27.700 dinara, što je, prema njegovim rečima, „u apsolutnoj liniji siromaštva“.

„Ko prima taj iznos, ne može da pokrije osnovne troškove života. Zato je potrebno sagledati socijalni aspekt u celini i napraviti pravičnu meru koja bi olakšala život najugroženijima“, ukazuje naš sagovornik.

Prema procenama Udruženja, pravo na takvu socijalnu pomoć moglo bi da ostvari oko 250.000 ljudi starijih od 65 godina koji nemaju nikakva primanja.

„Ne radi se samo o domaćicama, već i o muškarcima koji rade na zemlji, imaju male prihode i ne mogu da izdvoje 30 ili 50 hiljada dinara godišnje za doprinose. U ruralnim sredinama ljudi su dodatno ugroženi – nemaju lekare, prevoz, apoteku, a često se vodi da imaju imovinu, iako realno nemaju nikakvu pomoć“, ističe Grujić.

Grujić podseća da su i zemlje u regionu našle različite instrumente zaštite za ovu kategoriju stanovništva.

On posebno naglašava važnost socijalnih karti, koje su, kako kaže, odavno napravljene, ali nisu stavljene u funkciju.

„Socijalna karta je osnovni instrument za utvrđivanje statusa građana – da li neko ima prihode, imovinu, živi sam ili u domaćinstvu, koristi li neku vrstu pomoći. Država mora da zna sa kim živi. Nije isto ako neko nema prihoda, ali ima tri nekretnine i zemlju. To mora da se razvrsta“, ukazuje Grujić.

Zaključuje da bi ova socijalna pomoć pokrila osnovne troškove života, ali ne bi rešila njihov položaj, već bi olakšala preživljavanje.

„Još jedno populističko obećanje“

Ekonomista Božo Drašković najave o uvođenju „socijalnih penzija“ vidi kao „manipulisanje socijalnim problemima u društvu“ i pokušaj vlasti da „zamajava građane“ populističkim obećanjima.

„To je prelivanje iz jednog u drugo – sredstva koja država ima za socijalnu podršku koristi se za stvaranje utiska da se ljudima daju penzije. To je potpuna manipulacija“, ukazuje Drašković.

Ističe da svaka pomoć ugroženim građanima jeste dobrodošla, ali da se ona mora nazivati pravim imenom – socijalno davanje, a ne penzija.

„Svakom čoveku u socijalnoj nevolji i 50, 100 ili 150 evra znači mnogo, jer siromaštvo je siromaštvo. To ublažava nedostatak osnovnih sredstava za egzistenciju, ali to nikako ne treba zvati penzijom, to je prosto prevara. To bi trebalo da budu socijalna davanja planirana u budžetu, namenjena najugroženijima“, objašnjava naš sagovornik.

Drašković podseća da penzija ima sasvim drugačiju prirodu i svrhu.

„Penzija je rezultat višedecenijskog rada i doprinosa, to je sistem međugeneracijske solidarnosti, sadašnje generacije koje rade finansiraju sadašnje penzionere. To nije socijalna pomoć, već pravo koje proizilazi iz rada i uplaćenih doprinosa“, naglašava on.

Dodaje da su „socijalne penzije“ samo deo šireg obrasca vladine politike koja, kako tvrdi, „nudi fatamorgane“ kako bi zataškala društvene probleme.

„Kao i krediti za studente, najavljene velike povišice penzija i priče o ogromnim uspesima – sve to služi da se prikrije da se država istovremeno zadužuje, troši ogromne sume na korupciju i neproduktivne projekte, kao što su EXPO, nacionalni stadion i slične investicije“, zaključuje Drašković.