Šoškić: Lek za visoke cene nije kontrola marži

Od kada je Dioklecijan, rimski imperator s naših prostora ogromne lične popularnosti i slavljen kao „spasitelj Rima“, pokušao administrativnu kontrolu cena u trećem veku nove ere, poznato je da to ne daje željene rezultate, čak i kad akciju sprovode autoritarne vlasti u dobro organizovanom društvu.

Otuda najave „ekonomskih mera“ koje se svode na državni pokušaj uticaja na cene (marže, kamate), s očekivanjem da se time rešavaju neki realni ekonomski problemi, pokazuju da predlagači ne samo da ne razumeju makroekonomiju, već ne razumeju ni istoriju.

Problem visokih cena rešava se jačanjem konkurencije i otklanjanjem monopolskih položaja na tržištu, a pitanje koje bi trebalo postaviti je: ko je dozvolio narušavanje slobodnog tržišta i uspostavljanje monopola i u čijem interesu su uspostavljene monopolističke tržišne strukture, koje idu na štetu svih stanovnika naše zemlje?

Postoji čitav niz mogućnosti i mehanizama za snižavanje neosnovano visokih cena na tržištu, ali one zahtevaju funkcionalne i kompetentne institucije koje rade u interesu građana i države u dužem periodu. Svako administrativno ograničavanje cena po pravilu vodi manjoj ponudi proizvoda i usluga, čije su cene ograničene, i kompenzaciji gubitaka ponuđača kroz rast cena proizvoda i usluga čije cene nisu ograničene.

Lek za visoke cene leži u otklanjanju uskih grla i monopolskih struktura na tržištu, a za visoke cene u maloprodaji mogu biti odgovorni i monopoli u veleprodaji, transportu, skladištenju i uvozu.

Taj problem ne bi postojao da dobro rade državne institucije: robne rezerve, Komisija za zaštitu konkurencije, tržišne inspekcije, privrednih sudovi…. Ovako, neki kratkoročni efekti će se možda desiti i neko će možda dobiti neke kratkoročne političke poene, ali sređivanje našeg tržišta u interesu društva u celini ne treba očekivati.