Spas u snažnijoj monetranoj uniji

Drugo, prekogranične banke nameću više kamatne stope kompanijama u Južnoj Evropi nego njihovim konkurentima na Severu, što otežava situaciju u državama pogođenim krizom. Na taj način se cepa navodno jedinstveno tržište. Umesto da pokušaju da prevaziđu navedeni problem, regulatori iz Severne Evrope ograničavaju rad bankama s Juga.

Treće, inostrani investitori smatraju da su obveznice koje izdaju države Južne Evrope manje pouzdane, što pokazuje veliku promenu u stavovima i može da bude kočnica za ekonomski oporavak u tim zemljama. Odluka zvaničnika evrozone da sprovedu reforme u sistemu nadzora vlada i banaka pozitivan je ali, nažalost, ne i celovit odgovor, jer je potrebno uspostaviti snažniju monetarnu uniju. Fragmentacija evrozone posledica je pre svega velike međuzavisnosti banaka i vlada. Banke u evrozoni podložne su dužničkim krizama jer su kupile veliki broj državnih obveznica, dok vlade trpe posledice krize bankarskog sistema jer su odgovorne za spasavanje nacionalnih finansijskih institucija. Sve epizode iz aktuelne krize razotkrivaju veoma izraženu „ranjivost“ izazvanu takvom međuzavisnošću.

Tri su recepta za rešavanje aktuelnih problema. Prvi podrazumeva intervenciju centralne banke u slučaju da postoje pretnje od dužničke krize. Budžetska situacija u Velikoj Britaniji je, recimo, teža nego u Španiji, ali garancije koje je dala Banka Engleske u vezi sa javnim dugom dovoljne su da privuku investitore. S druge strane, Evropska centralna banka (ECB) nema takva ovlašćenja. ECB je pomogla Italiji i Španiji, ali se ubrzo našla na udaru kritika pojedinih članica evrozone, zbog čega postoji mogućnost da će ubrzo „kapitulirati“. Nedavno formirani Evropski fond za finansijsku stabilnost mogao bi da odigra sličnu ulogu, ali i ta institucija ima ograničen „prostor za manevrisanje“. Najzad, postoji mogućnost proširenja nadležnosti ECB, ali Nemačka bi se, najverovatnije, usprotivila tom predlogu.

Drugi „recept“ odnosi se na jačanje pozicija nacionalnih banaka kroz dokapitalizaciju, što bi značilo smanjenje rizika od dužničke krize. Na taj način, evrozona bi postala „zdravija“, a bankarski sistem bio bi podvrgnut valjanom sistemu nadzora. Ali, evropski lideri nemaju hrabrosti da u celosti sprovedu planove i njihovi stavovi postaće jasniji kada budu obelodanjeni detalji programa dokapitalizacije. Treći metod podrazumeva smanjenje javnog duga uspostavljanjem sistema nadzora i davanjem uzajamnih garancija u okviru evrozone. Takav sistem zapravo bi predstavljao fiskalnu uniju, ovlašćenu da emituje evroobveznice i kontroliše stopu zaduživanja. U političkom smislu to je teško ostvariv cilj, ali verovatno predstavlja najpraktičnije rešenje. Navedeni načini za prevazilaženje problema u izvesnoj meri se prepliću, a primena samo jednog od njih značila bi pozitivan preokret. Ali, u krajnjoj liniji, Evropa treba da odluči šta će reći tržištima kako bi im dala valjane razloge da ponovo steknu poverenje u kredibilitet evrozone.

Autor je predsednik međunarodne ekspertske grupe Brigel