Da li ima budućnost srpski plan o povezivanju na ruski naftovod Družba?

Reč je o najdužem naftovodu na svetu, dužine oko 4.000 kilometara, koji od 1962. godine doprema naftu iz Rusije u Evropu.

Srbija je tokom energetske krize 2022. godine, tačnije kada je zbog evropskih sankcija ostala bez ruske nafte koju je do tada dobijala preko Jadranskog naftovoda (JANAF), najavila povezivanje na Družbu izgradnjom naftovoda do Mađarske.

Nakon najnovijih napada na Družbu, koji je od početka rata u Ukrajini više puta bio meta, ponovo je otvoreno pitanje da li bi Srbija trebalo da preispita svoju odluku o povezivanju na taj naftovod.

Zanimljivo je da se baš u trenutku kada je Družba bila izložena prvim napadima, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović sastala sa ruskim ambasadorom u Srbiji Aleksandrom Bocan-Harčenkom i tom prilikom potvrdila opredeljenost Srbije da izgradi naftovod uz podršku Rusije i Mađarske.

Zatim je nekoliko dana kasnije, u jeku ukrajinskih napada na Družbu, za rusku agenciju TASS to ponovo potvrdila.

Sagovornici Danasa imaju različita mišljenja o izgradnji naftovoda do Družbe. Jedan od njih smatra da, s obzirom na bezbednosni rizik i činjenicu da se naftovod Družba prostire između dve zaraćene strane, nije racionalno ulagati sredstva u projekat čija je dugoročna stabilnost neizvesna. Drugi, pak, ističe da Srbija ne bi trebalo da se odrekne kopnene energetske infrastrukture, jer će rat jednom biti završen, a ruski energenti ponovo postati poželjni.

Podsetimo, tokom potpisivanja Sporazuma o izgradnji naftovoda između Mađarske i Srbije u junu 2023. godine, rečeno je da će srpski deo koštati 157 miliona evra, kao i da bio naftovod bio završen do 2028. godine.

„Nema smisla ulagati u naftovod koji je između dve zaraćene strane“

Politički i ekonomski analitičar Aleksandar Đokić podseća da je ceo projekat povezivanja Srbije na Družbu još uvek u početnoj fazi i da se trenutno radi na ispunjavanju administrativnih uslova, što ostavlja prostor za mogućnost da do njegove realizacije možda i ne dođe.

„Naravno da nema smisla ulagati sredstva u povezivanje sa naftovodom koji prolazi između dve zaraćene strane“, kaže Đokić za Danas, ukazujući da česti napadi na ovu infrastrukturu dodatno umanjuju bezbednosni značaj ovog projekta.

Prema njegovim rečima, aktuelni ukrajinski napadi na Družbu imaju i širu političku pozadinu, pre svega kao pokušaj pritiska na Mađarsku, da prestane da ulaže veto na napredak Ukrajine u pregovoračkom procesu sa Evropskom unijom.

Na pitanje ko snosi troškove sanacije naftovoda u slučaju napada i da li bi Srbija, u slučaju da se poveže na Družbu, bila u obavezi da plaća te troškove, Đokić objašnjava da pošto se napadi dešavaju na teritoriji Rusije, jedino ona može snositi troškove za popravku infrastrukture na svojoj teritoriji dok traje rat.

„Srbija ne bi trebalo da se odriče kopnene infrastrukture“

Hrvatski energetski analitičar i urednik portala Energypress.net Ivan Brodić ističe da napade na naftovod Družba treba posmatrati kao deo velike igre oko Ukrajine, oko podele njenih resursa u koncesionom smislu između dominantno američkih kompanija i ruskih državnih kompanija.

„Radi se o energentima, energetskoj infrastrukturi, ali i retkim resursima koji će biti potrebni za energetske i industrijske paradigme budućnosti. Evropa će u tom kontekstu biti tek finansijer tog posla u smislu kupovine energenata i finansiranja bezbednosnih američkih garancija Ukrajini. Barem kako sada stvari stoje“, smatra Brodić.

U tom smislu, kako navodi Brodić za Danas, kada se postigne mir, a možda i zamrznuti konflikt ili puzajući konflikt, u Evropi će ponovo postati legitimni ruski energenti, premda ne u onom obimu u kojem su bili pre rata u Ukrajini 2022. godine ili aneksije Krima 2014. godine.

Kada sve to sagleda, ističe on, iako aktuelna srpska politika pokušava da stoji u nekoliko blokova, pitanje je koliko će to još moći.

Kaže da bi bilo poželjno da se Srbija okrene Zapadu, ali i upozorava da ne bi trebalo da se odrekne ruskih naftovoda i gasovoda, jer bi oni mogli biti važni u budućnosti, kada se odnosi normalizuju.

„Iako lično navijam da se Srbija definitivno odluči za Zapad, jer bi se time linije razdvajanja, figurativno govoreći, pomerile sa Dunava na Crno more, iz hrvatske perspektive mi se ne čini mudrim da se Srbija odrekne infrastrukture koja omogućava pristup kopnenom naftovodu, kao ni gasovodu Turski balkanski tok, koji je još uvek funkcionalan, za slučaj da se situacija u budućnosti relaksira“, ukazuje Brodić.

Na pitanje da li se može očekivati da se ti napadi u budućnosti neće dešavati, Brodić odgovara da je to teško reći, a da će sve zavisiti od bezbednosnih garancija, Trampove odlučnosti i interesa njegovog kruga u Ukrajini, kao i ruskih interesa u područjima u Ukrajini koje je Putin okupirao…

„Ovakvi napadi na ključnu infrastrukturu, bilo ovaj sada, bilo onaj pre nekoliko godina na Severni tok, uvek su deo veće igre i oblik pritiska. U ovom slučaju na Mađarsku i Slovačku, kao neke od asimetričnih glasova u odlučivanju na nivou Unije, pa i po pitanju novčane i vojne pomoći Ukrajini. Dok procesi traju, nemoguće je reći da li će novih napada na infrastrukturu biti“, dodaje Brodić.

I Brodić na pitanje ko plaća sanaciju u slučaju napada odgovara da je plaća vlasnik ili, na osnovu međunarodnog pravnog spora, onaj ko je pričinio štetu na naftovodu, ako ga vlasnik tuži i dobije spor. Međutim, to važi pod pretpostavkom da sve strane priznaju nadležnost dotičnog suda.

U tom slučaju, dodaje ne postoji nikakva verovatnoća da bi Srbija ili neka srpska kompanija, u slučaju povezivanja na Družbu, snosila trošak sanacije.

Upitan koliko bi za Srbiju ovaj projekat bio isplativ, s obzirom na činjenicu da trenutno naftu uvozi samo preko JANAF-a, Brodić kaže da uvoz nafte preko ovog naftovoda teče nesmetano i da je u obostranom interesu Srbije i JANAF-a, ali je, ističe, pod stalnim pritiskom sankcija prema strateški važnoj srpskoj kompaniji Naftnoj industriji Srbije (NIS), zbog većinskog vlasništva Gasproma.

„Iako posao preko JANAF-a, i u ovim ratno-sankcijskim uslovima sjajno funkcioniše, nije mudro odricati se mogućnosti diverzifikacije snabdevanja nekim energentom. Srbija zato treba da završi priključenje i na severni naftovod (Družbu), kako bi maksimizovala sopstvenu energetsku sigurnost, jednom kada, i ako, se konflikti smire. Na kraju krajeva, kod infrastrukturnih ulaganja, cena nije jedini faktor isplativosti“, zaključuje Brodić.

Šta znamo o naftovodu do Mađarske?

U jeku energetske krize 2022. godine, kada je najavljeno da će Srbiji zbog evropskih sankcija biti zabranjen uvoz ruske nafte preko JANAF-a, aktuelna vlast najavila je izgradnju naftovoda do Mađarske i time, indirektno, povezivanje na rusku Družbu, kako bi iz tog pravca dobijala ovaj ruski energent.

Sporazum o izgradnji naftovoda između Mađarske i Srbije potpisali su u junu 2023. godine ministarka rudarstva i enegetike Dubravka Đedović Handanović i mađarski ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto na Paliću.

Tada je rečeno da će se naftovod prostirati od Novog Sada do mađarskog mesta Alđe, da će srpski deo koštati 157 miliona evra i da će se njime godišnje transportovati 5,5 miliona tona nafte.

Kao glavni razlog za izgradnju ovog naftovoda, predstavnici vlasti naveli su to da je Srbiji potreban drugi pravac dobijanja nafte, s obzirom na to da se sada oslanja samo na dostavljanje nafte preko hrvatskog JANAF-a.

Kako je ranije izjavio mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, već je urađena studija izvodljivosti za projekat, koji predviđa polaganje 180 kilometara cevi u Mađarskoj i 120 kilometara u Srbiji, kao i izgradnju kontrolno-merne stanice na granici između dve zemlje.

Naftovod će povezati rafineriju Sažalombat, u vlasništvu mađarske kompanije MOL, sa gradom Alđom na jugu, a zatim sa Novim Sadom.

Rafinerija Sažalombat, koja se nalazi oko 30 kilometara južno od Budimpešte, najveća je mađarska rafinerija nafte i uglavnom koristi rusku sirovinu koja se isporučuje preko južnog kraka naftovoda Družba.

Družba je sastavljena od dva kraka, severnog i južnog. Račva se u Belorusiji tako da severni snabdeva naftom Poljsku i Nemačku, a južni, preko Ukrajine, Češku, Slovačku i Mađarsku.