Foto: Shutterstock/Photofex_AUTPovećanje minimalne zarade oduvek je bilo više od ekonomske odluke: ono je poruka da čovek ne treba da radi samo da bi platio račune i napunio frižider, već da bi mogao da priušti makar trunku dostojnijeg života.
Dok postepen rast te granice može da popravi životni standard, naglo i prebrzo povećanje ponekad donosi posledice: poslodavci teško izdržavaju troškove pa se odlučuju na zatvaranje fabrika, a radnici ostaju bez posla.
I to je upravo ono što se trenutno dešava u Srbiji.
Rast minimalne zarade, koja je od 1. oktobra ove godine vanredno povećana sa 53.592 na 58.630 dinara (sa 450 na 500 evra), već je izazvao talas zatvaranja fabrika, uglavnom stranih investitora.
Gotovo da od početka oktobra nije prošla nedelja bez vesti da je neka fabrika u Srbiji zatvorena upravo zbog visokih troškova povećanja minimalca, što su pojedine kompanije i potvrdile u svojim saopštenjima, a Kentaur je samo jedna od njih.
Podsetimo, od januara minimalna zarada biće veća za još 10,1 odsto, odnosno porašće sa 500 na oko 550 evra, te ekonomisti upozoravaju na još veći talas zatvaranja fabrika i otpuštanja.
Na ovaj problem u sredu je ukazao i Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS), koji je ispred Vlade Srbije održao javnu sednicu tražeći od premijera Đure Macuta sastanak u roku od 15 dana kako bi se razgovaralo o sve većem gubitku posla usled povećanja minimalne zarade, ali i pojave kompresije zarada (kada se minimalna plata približava ostalim zaradama).
Poručuju da oni nisu protiv povećanja minimalne zarade od 20 odsto, već da podržavaju svaki rast koji poboljšava životni standard građana, ali smatraju da isto toliko treba da rastu i ostale zarade.
Zbog toga najavljenim povećanjem u javnom sektoru od 1. januara sledeće godine od 5,1 odsto nisu zadovoljni.
Kako je rastao minimalac?
Minimalna zarada u Srbiji najviše je porasla u poslednjih pet godina, odnosno može se zaključiti da je najviše, najbrže, pa čak i vandredno rasla u vreme najvećeg nezadovoljstva i protesta građana, ali i inflacije.
Tako je, na primer, od 2012. godine do 2021. godine minimalna zarada porasla za 100 evra, a isto toliko porašće u periodu od 1. oktobra ove godine zaključno sa 1. januarom sledeće godine, odnosno u roku od tri meseca.
Minimalna zarada 2012. godine iznosila je oko 19.500 dinara, u 2013. porasla je tek na oko 20.000 dinara, u 2014. ostala je na tom istom nivou, u 2015. povećana je na oko 21.000 dinara, a 2016. godine zadržala se na tom istom nivou.
Zatim, od 2017. minimalna zarada porasla je na oko 22.500 dinara, u 2018. iznosila je skoro 25.000 dinara, u 2019. godini porasla je na oko 27.000 dinara, u pandemijskoj 2020. godini iznosila je oko 30.000 dinara.
U 2021. godini porasla je na oko 32.000 dinara, u 2022. godini dostigla je oko 35.000 dinara, u 2023. godini popela se na oko 40.000 dinara, prošle godine na oko 47.000 dinara, a ove godine u januaru je dostigla oko 53.500 dinara.
Od oktobra ove godine vanrednim povećanjem trenutno iznosi oko 58.600 dinara, a od 1. januara biće oko 65.000 dinara.
Sindikat traži proporcionalan rast svih plata
Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Zoran Mihajlović objašnjava za Danas da je cilj skupa ispred Vlade Srbije bio da ukažu na potrebu da se sve zarade u Srbiji povećavaju, ali na proporcionalan način, kako bi se izbegla pojava tzv. „kompresije plata“.
„Poslednjih godina minimalna zarada je rasla znatno brže od ostalih plata, što dovodi do zbijanja plata. Po zakonu o radu, minimalna zarada se isplaćuje u firmama koje imaju poslovne poteškoće, tako da to nije primarni problem, ali je problem što se sve veći broj zaposlenih nalazi na minimalcu“, kaže Mihajlović.
Mihajlović navodi da u javnoj upravi sada 32 odsto zaposlenih prima minimalac, a da će taj procenat od naredne godine porasti na 45 odsto.
„To znači da će skoro polovina ljudi u državnim organima raditi za minimalnu zaradu, tako da ćemo svake godine imati sve veću armiju ljudi koji primaju minimalnu zaradu“, upozorava naš sagovornik.
Sindikat podržava povećanje minimalne zarade za 20 odsto, ali istovremeno smatra da i ostale plate treba da rastu u istom procentu kako bi se obezbedila pravedna raspodela.
Mihajlović takođe ističe druge izazove sa kojima se suočavaju firme u Srbiji.
„Zabrana izvoza municije i naoružanja u druge zemlje ozbiljno ugrožava namensku industriju, koja je uglavnom orijentisana na izvoz. To dovodi do nakupljanja zaliha i mogućih zastoja u proizvodnji, što ugrožava opstanak tih firmi, tako da smo i sa te strane zabrinuti“, objašnjava Mihajlović.
Dodatni problem predstavlja, ističe on, odlazak stranih kompanija u oblasti automobilske industrije, kako zbog povećanja minimalca, tako i zbog recesije u toj industriji u Evropi.
„Strani investitori koji isplaćuju minimalnu zaradu uvećanu za 20 odsto sada ne mogu da izdrže dodatno opterećenje. Uz to, gube poslove u Evropi zbog recesije u autoindustriji. Zbog toga sada se mogu odlučiti ili da smanje broj radnika ili da se presele u zemlje sa jeftinijom radnom snagom“, ukazuje Mihajlović.
„Povećanje minimalne zarade ne dovodi do masovnih otpuštanja, već loša stategija privrednog razvoja“
Sarita Bradaš, psihološkinja i istraživačica u Centru za dostojanstven rad, ističe da naglo povećanje minimalne zarade samo po sebi nije uzrok kompresije plata.
Ona objašnjava da problem nastaje kada se ostale zarade ne povećavaju proporcionalno, pa razlika između jednostavnih i složenijih poslova ostaje mala.
Bradaš odbacuje strahove da će povećanje minimalne zarade izazvati masovna otpuštanja.
„Kada je Nemačka 2015. uvodila obaveznu minimalnu zaradu, koja je mnogo veća nego kod nas, tada je i tamo postojala priča da će doći do otpuštanja radnika. Međutim, istraživanja pokazuju da se ništa od toga nije desilo. Kada pogledate koliki su profiti u firmama, vidi se da postoji mogućnost za povećanje zarada“, kaže naša sagovornica.
Postavlja se pitanje, dodaje, da li se može reći da neka kompanija uspešno posluje ako ne može da ostvari prihod i isplati radnicima dostojanstvene zarade.
Bradaš podseća da minimalna zarada u Srbiji trenutno nije dovoljna da pokrije osnovne potrebe tročlane porodice, dodajući da za to nije dovoljna ni medijalna zarada.
„Suština je u tome da idemo u pravcu toga da se poveća životni standard radnika i radnica. Odgovoran poslodavac će na ovaj način razmišljati: ‘Ja hoću zadovoljnu radnicu i radnika, oni će mi biti motivisani, oni će biti produktivni’, a osnova toga jeste da oni mogu da podmire svoje egzistencijalne potrebe“, dodaje ona.
Prema njenim rečima, minimalna zarada u Srbiji više olakšava poslodavcima nego radnicima, jer se, po zakonu, isplaćuje kada firme naiđu na poslovne teškoće, a to se, dodaje, potpuno zaboravlja u ovoj priči.
„Ako oko 100.000 ljudi prima minimalac, to je manje od pet odsto zaposlenih. Hoće li to sada srušiti privredu? I u ukupnim zaradama njihov udeo je mali. Ne znam da li su te firme koje sada odlaze iz Srbije dobile subvencije za zapošljavanje, ali meni se čini da oni odlaze, jer im više nije dobro kao što je bilo, jer ih je država subvencionisala, dala zemljište, infrastrukturu…“, dodaje Bradaš.
Ona takođe kritikuje dosadašnju strategiju privlačenja stranih investitora, dodajući da umesto da privlačimo kompanije koje doprinose razvoju tehnologija, istraživanja i inovacija, dolazili su investitori koji rade jednostavne poslove, poput montaže kablova ili šivenja.
„Naša strategija privrednog razvoja praktično ne postoji“, ističe Bradaš.
S druge strane, ukazuje ona, ako ove kompanije tako lako otpuštaju radnike, zašto onda Srbija uvozi strane radnike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
