Stranke koketirale sa sindikatima, zaboravile radnike

Da podsetimo – rukovodstvo SSSS na čelu sa predsednikom Ljubisavom Orbovićem proteklih meseci održalo je seriju sastanaka i razgovora o savezu sa svim političkim akterima, uključujući i DS, SNS, SPS i SDPS-a. Iz SSSS-a su, navodno, tražili određen broj poslaničkih mesta i ministarsku funkciju koja se tiče zaštite prava zaposlenih i radnog zakonodavstva. Sindikat je, kako se moglo čuti, bio najbliži dogovoru sa SDPS Rasima Ljajića, ali su u poslednjem trenutku rešili da se, ipak, drže po strani.

Šta je zaista u pozadini odluke ove najveće sindikalne centrale teško je pouzdano tvrditi. Jedan od razloga, kako nezvanično saznajemo, bio je odabir koalicije sa strankom za koju je ustanovljeno da nije dobitna kombinacija i da neće moći da formira novu vladu Srbije. Drugi nezvanični razlog bio je taj što se članstvo iz unutrašnjosti pobunilo protiv ulaska sindikata u politiku, zamerajući rukovodstvu da se poveo za ličnim interesima.

Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnog sindikata kaže da je od starta bio protiv političkog angažovanja sindikata, ali da je konačnu odluku donela ipak velika većina članova Veća.

– Ocenili smo da su sve stranke sa kojima smo razgovarali prihvatile naše zahteve formulisane u Platformi kao prioritete za naredni period i da su time pokazale opredeljenje da budu socijalno odgovorne, ali i da nam je oporavak privrede zajednički cilj. To je bilo dovoljno da odlučimo da nema potrebe da se opredeljujemo za jednu opciju, ali da ćemo nastaviti kao socijalni partneri da insistiramo na ostvarenju sindikalnih ciljeva, kaže Vuković za Forum.

On objašnjava da je ono što je, ipak, najviše opredelilo sindikat da donese konačnu odluku, bila procena da bi „donošenje odluke o političkom delovanju podelilo sindikalnu organizaciju, što niko nije želeo“.

– Najveći broj članova smatrao je da ne bi trebalo da se pridružujemo jednoj političkoj opciji, već da ostanemo centrala koja će se baviti sindikalnim pitanjima. Stav je i da ko hoće pojedinačno da se bavi politikom i da radi za neku stranku to može, a li ne može biti deo sindikalnog pokreta, objašnjava Vuković. Dok su „samostalci“ vagali i izvagali da ostanu na pristojnoj udaljenosti od stranaka Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata sa Rankom Savić na čelu, procenila je da interese radnika najbolje može da zastupa kroz koalicioni savez sa Liberalno-demokratskom partijom Čedomira Jovanovića. I dok iz LDP i ASNS tvrde da imaju identične ocene i analize o uzrocima krize u Srbiji, dotle Zoran Stojiljković, potpredsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ smatra da je tu reč o jednom potpuno neprirodnom savezu – radničke organizacije i najliberalnije stranke u Srbiji.

– Mnogo prirodniji bi bio savez sa nekom od stranaka leve orijentacije, kaže Stojiljković, čiji sindikat neće podržati ni jednu stranku posebno, niti je UGS o tome uopšte razmišljao, jer to je za ovu centralu suprotno sindikalnim ciljevima. Umesto toga „Nezavisnost“ će izaći sa dokumentom kako bi trebalo da izgleda Srbija.

– Svako od naših članova ko proceni da su u programu neke stranke sadržani i elementi našeg dokumenta neka glasa, ako želi za nju, navodi potpredsednik UGS Nezavisnost i dodaje da sindikati u Srbiji ne mogu imati stabilnog političkog partnera, jer stranke jedno pričaju u kampanji, a drugo rade nakon nje, sve koketirajući sa Međunarodnim monetarnim fondom.

On podseća i na ugovor koji je njegov sindikat svojevremeno imao sa DOS-om i koji je ostao mrtvo slovo na papiru i dodaje da Nezavisnost nije protiv političkog angažmana „jer ko ne utiče kroz parlament, socijalni dijalog i lobiranje, taj je mrtav“. Procenjuje, međutim, da u Srbiji nema prirodnog savezništva o čemu su pregovarajući sa strankama govorili predstavnici Samostalnog sindikata i veruje da su to shvatili i oni i da su zato odustali od kolektivne podrške nekoj stranci.

– Pogrešile su stranke koje su obletale oko sindikata tražeći kroz neuverljivo ulagivanje radnicima sindikalnu podršku. Uži krug rukovodstva SSSS, imao je nameru da se održi status kvo, a populističke stranke, poput SNS i DS, požurile su da javno podrže zahteve tog sindikata, iako je to samo spisak neverovatnih ideja, nemogućih čak i u poslednjim zatvorenim i planskim privredama poput Severne Koreje. Stranke koje su se nadale podršci SSSS impresionirao je broj formalnih članova sindikata, ali je to pogrešan pristup. Niti je Orbović gazda njihovih glasova, niti su ono što su njegovi zahtevi stvarne potrebe radnika u Srbiji, kaže Bojan Đurić, poslanik LDP-a i dodaje da je partnerstvo njegove stranke sa ASNS zasnovano na konkretnim osnovama i spremnosti obe strane da zajedno menjaju zemlju.

Željko Ivanji, poslanik Ujedinjenih regiona Srbije, kaže da nije posve jasno šta su stranke i samostalni sindikat želeli da postignu razgovorima.

– Postavlja se pitanje, šta su sindikati želeli da čuju da bi se opredelili koga će podržati? Uveren sam da su od većine političkih stranaka čuli ono što su želeli. I šta sad? Kao da razgovora nije ni bilo. Sve se završilo na deklarativnoj i marketinško-manifestacionoj saradnji. O programima političkih stranaka će se i dalje izjašnjavati birači, bez obzira na organizacioni oblik kome pripadaju, kaže Ivanji i dodaje da je odnos političkih stranaka i sindikata uvek predstavljao iskušenje kako za partije, tako i za sindikate.

Međutim, predstavnici SNS-a tvrde da nema ničeg spornog u političkom angažovanju sindikata.

– Zar Srbija nije dobila Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, a ne stranaka, pita Jorgovanka Tabaković, poslanica Srpske napredne stranke.

– To sindikatima daje pravo da izaberu da li će uploviti u političke vode ili srpsku političku kaljugu. Ja im to pravo izbora priznajem. Sindikalne organizacije u najvećem broju slučajeva i žive život političkih stranaka, kako u smislu unutrašnjih izbora tako i u smislu očigledne nemoći da se izbore za prava radnika zbog čega po definiciji i postoje. Kolektivni ugovori su predmet sporenja i dogovora, ali ne i pravo na koje radnici mogu da računaju. To je danas Srbija. Poseban dokaz apsurda je „savezništvo“ LDP-a i ASNS. To je fenomen jedinstva suprotnosti. Kako u ideologiji profita, nesputanog obzirima prema bilo kome i čemu, prepoznati mogućnost zaštite interesa radnika, ostaje nam samo da pretpostavljamo, kaže Jorgovanka Tabaković, poslanica Srpske napredne stranke.

I Jelena Trivan, potpredsednica Demokratske stranke, smatra da „političko angažovanje koje donosi samo profit bez jasne programske platforme, na koje se obavezuju stranke samo po sebi nije mnogo produktivno i sindikati treba da utiču na političke partije da zastupaju njihove probleme i nastojanja. „Samo tako njihovi sporazumi sa strankama imaju nekog smisla“, izričita je Trivanova.

Izborne liste mogući cilj

Zoran Stojiljković, potpredsednik Nezavisnosti, ubeđen je da će se pojedini članovi Samostalnog sindikata naći na izbornim listama DS, SPS-a, a posebno Ljajićevog SDPS-a koji je kako tvrdi i napravljen uz pomoć najvećeg sindikata. Duško Vuković, potpredsednik Samostalnog sindikata odbacuje te tvrdnje, navodeći da je reč o spekulacijama koje nisu vredne komentara.

Pesimistički i optimistički scenario

Prema viđenju Željka Ivanija postoji optimistički i pesimistički scenario saradnje sindikata i politički stranaka. Po ovom drugom u prvom planu je želja za ličnom promocijom vrha sindikalnih organizacija, poboljšanja ličnih pozicija u okviru sopstvene organizacije i ono što je najopasnije, stavljanje sindikalne organizacije, koju nikada ne treba potcenjivati, u službu jedne ili više političkih stranaka.

Rizik gubitka članova

Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, napominje da je najvažnije pitanje koliko bi najmasovnija organizacija izgubila članova da se priključila nekoj stranci.

Sagovornici Danasa navode i da niko od radnika, članova radničke organizacije nije pojedinačno pitan da li je raspoložen da sindikalnu knjižicu pretvori u partijsku, pa bila ona ma koje „boje“. A da su pitani, većina bi tu ponudu velikodušno odbila, a prihvatila bi je možda samo uz čvrsta obećanja da ona nose bolji standard, veći minimalac i sigurnu zaradu .

Analitičari smatraju i da su se stranke obraćale na pogrešnu adresu i da je uputnije bilo da sigurne glasove potraže kod radnika, izvornih birača, nego što su ih tražili preko njihovih sindikalnih predstavnika koji su izgubili vezu sa bazom. Sličnog mišljenja su i sami predstavnici stranaka .