„Struju ćemo tek skupo plaćati“: Zašto poskupljenje električne energije nije iznenađenje?

Samo tri meseca kasnije, stvarnost je drugačija. Država se u pregovorima s Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) obavezala da će do kraja septembra ove godine cena električne energije za domaćinstva ipak porasti za najmanje sedam odsto.

Sagovornici Danasa kažu da odluka o povećanju cene struje nije iznenađenje ukoliko se u obzir uzme činjenica da su ulaganja u EPS decenijama zanemarivana i da sada to dolazi građanima na naplatu kroz povećanje cene struje. Upozoravaju da ćemo struju tek skupo plaćati.

Ali to nije kraj. Razmatra se i dodatna mera koja bi mogla pogoditi veliki broj domaćinstava: spuštanje mesečnog praga za ulazak u najskuplju, takozvanu „crvenu zonu“, sa sadašnjih 1.600 na 1.200 kilovat-sati. Zvanično, ova mera se uvodi u cilju „podsticanja energetske efikasnosti i potencijalnog povećanja prihoda EPS-a“.

Između ostalog država Srbija se MMF-u obavezala i da naredno poskupljenje, nakon ovogodišnjeg za najmanje sedam odsto, bude najkasnije do 1. oktobra 2026. godine, a neće biti manje od iznosa inflacije uvećanog za jedan procentni poen.

Neulaganja u EPS dolaze na naplatu

Predsednik udruženja Zaštita potrošača Nenad Bumbić kaže za Danas da povećanje cene struje za građane nije iznenađenje, imajući u vidu činjenicu koliko se malo investiralo u EPS.

Prema njegovim rečima, amortizacija je decenijama stavljana u drugi plan, a zbog toga će, kako kaže, građani u budućnosti biti suočeni sa još višim poskupljenjima struje kako bi se sistem održao.

Bumbić ističe da u ovakvoj situaciji MMF „više dođe kao izgovor i pokriće“, dok je „tužna realnost da ulaganja u EPS nisu popularna“.

„Recimo, kada izgradite auto-put ili neku građevinu koja je vidljiva, onda možete da kažete biračima: „Evo ja sam napravio auto-put prvi put od Tita“. S druge strane ulaganja u EPS nisu toliko vidljiva. Kada uključimo prekidač sijalica sija i ako se investira milijarda u EPS-ov u neki novi pogon ili revitalizciju starih, sijalica će i dalje sijati. Političari tada ne mogu građanima da kažu da oni imaju neku veliku korist od toga što je uložena milijarda u EPS. I to nije u pitanju samo ova vlast nego je to praktično politika svake vlasti od 90-ih, a to je da mi nedovoljno investiramo u EPS“, objašnjava Bumbić.

Ukazuje da se kapaciteti EPS-a svakodnevno troše i da će u jednom trenutku država doći u situciju da mora da uloži veliku količinu novca da bi se obnovilo i održalo ono što je decenijma zapušteno, a sve će se to, dodaje, finansirati kroz zaduživanje i porast cene struje.

Kada je reč o najavljenom povećanju cene struje za sedam odsto, Bumbić kaže da će to povećanje neće naročito osetiti oni koji troše manje energije, već oni koji troše više.

Bumbić navodi primer da ako je neko plaćao račun za struju 2.000 dinara, sa povećanjem od sedam odsto porast će iznositi između 400 i 500 dinara.

Energetski konsultant Dejan Stojadinović kaže za Danas da je poskupljenje struje verovatno doneto na osnovu nekoliko analiza.

Pre svega, kako navodi, upoređivanjem domaćih cena struje sa međunarodnim, ali i analizom da li EPS može po ceni struje po kojoj je prodaje da pokriva troškove proizvodnje i investicija.

„Moguće da su došli do zaključka da EPS i dalje ne pokriva troškove i da ako želi investicije koje je planirao da mora da poveća cenu struje“, ističe Stojadinović.

On dodaje da je poskupljenje moguće i kao deo usklađivanja cene struje sa inflacijom, budući da je poslednje povećanje bilo pre skoro dve godine, odnosno 1. novembra 2023. godine.

Smanjenje praga za „crvenu zonu“ novi teret za građane?

Spuštanje praga za ulazak u najskuplju, takozvanu „crvenu zonu“, sa sadašnjih 1.600 na 1.200 kilovat-sati, sagovornici Danasa pre vide kao novi teret za građane nego povećanje energetske efikasnosti.

Stojadinović objašnjava da će deo građana ulazak u crvenu zonu definitivno motivisati na energetsku efikasnost.

„Ako oni koji sada troše 1.300 ili 1.4000 kilovat-sati sada ulaze u crvenu zonu, to bi im znatno podiglo račune, jer je crvena zona skoro duplo skuplja od zelene zone i onda bi se ti građani verovatno trudili da spuste potrošnju ispod tih 1.200 kilovat-sati“, navodi Stojadinović.

Međutim, ističe da je stvarnost uvek drugačija. Objašnjava da je problem u tome što ljudi ne troše tu struju iz luksuza, dodajući da većina domaćinstava ima istu potrošnju struje zbog starih uređaja.

„Građanima je teško da brzo smanje svoju potrošnju, ne može se to brzo uraditi. Da bi neko domaćinstvo postalo odjednom energetski efikasno potrebno je kuptiti novi frižider koji je ultra energetski efikasan, novi šporet, bojler… Više bih reko da će ti građani biti pogođeniji nego što će moći da postanu energetski efikasni“, naveo je Stojadinović.

Sličnog je mišljenja i Bumbić koji smatra da je ova mera nedovoljna bez prave podrške države građanima da ulažu u energetsku efikasnost i postavljanje solarnih panela.

„Naravno da više vodimo računa o potrošnji kada je cena energenata veća, tako da jeste istina da će to voditi ka većoj energetskoj efikasnosti, ali realnost je drugačija“, kaže Bumbić.

Objašnjava da ako uporedimo Srbiju sa zemljama poput SAD, Nemačke ili čak Poljske, koje imaju lošije klimatske uslove za proizvodnju solarne energije, videćemo da je kod nas sistem postavljen tako da ne motiviše dovoljno građane da ulažu u obnovljive izvore.

U tim zemljama, kako objašnjava, građanima se omogućava da na svojim kućama postave solarne panele uz subvencionisane kredite na 10 godina, a električna energija koju proizvedu otkupljuje se po istoj ceni po kojoj se i distribuira.

Rezultat takvih politika je ozbiljan rast proizvodnje iz obnovljivih izvora energije, uz istovremeno jačanje energetske efikasnosti.

„U Evropi se cena struje povećava, ali se paralelno građanima pruža stvarna podrška da to poskupljenje prebrode kroz investicije koje ne osećaju odmah, jer ih otplaćuju kroz uštede“, ističe Bumbić.

Kod nas je, kako kaže, situacija drugačija. Problem je u tome što se investicije u obnovljive izvore kod nas uglavnom omogućavaju velikim igračima i da kada pojedinac želi da uloži u solarne panele, nailazi na barijere.

Iako je, kaže, u redu da povećanje cene struje vodi ka manjoj potrošnji, suštinsko pitanje je: koliko građana zaista ima novca da uloži u energetsku efikasnost?

Koliko bi mogao da iznosi račun jednog domaćinstva prelaskom iz plave u crvenu zonu?

Prema podacima sa sajta Elektroprivrede Srbije od 1. novembra 2023. godine, trenutna cena struje (bez akcize i PDV-a) u dvotarifnom merenju u višoj plavoj zoni trenutno iznosi 13,6 dinara po kilovat-času, a u višoj crvenoj zoni 27,3 dinara po kilovat-času.

Do sada su u plavoj zoni bila domaćinstva koja su trošila do 1.600 kilovat-sati, a u crvenoj ona koja su trošila više od 1.600 kilovat-sati mesečno.

U takvim uslovima, domaćinstvo koje, na primer, troši 1.300 kilovat-sati mesečno trenutno plaća struju oko 20.000 dinara sa svim taksama i PDV-om, pokazuje kalkulator EPS-a.

Sa povećanjem cene struje za sedam odsto novi račun mogao bi da iznosi oko 21.100 dinara, što je za nešto više od 1.000 dinara u odnosu na ono što trenutno plaćaju.

Ako bi granica za crvenu zonu bila spuštena na 1.200 kilovat-sati, ulaskom u crvenu zonu njihov račun mogao bi da dostigne oko 22.300 dinara. To je za nešto više od 2.000 dinara više nego što trenutno plaćaju.