Danas radimo osam sati, ali nekada nije bilo tako: Kako je nastalo radno vreme „od 9 do 5“

Izuzev nekih ranih izolovanih slučajeva, kao što je odluka Filipa II od Španije da nametne osmočasovni radni dan građevinskim radnicima u američkim vicekraljevstvima u 16. veku, koreni ove prakse leže u industrijskoj revoluciji, piše Punkufer.hr.

Tokom industrijske revolucije u 19. veku, radnici su obično radili 12 do 16 sati dnevno, šest ili sedam dana u nedelji, što je dovelo do razvoja radničkog pokreta i sindikata.

Prvi konkretni razvoji dogodili su se početkom 19. veka. Robert Oven u Velikoj Britaniji zalagao se za osmočasovni radni dan. Ovaj velški socijalista (1817) skovao je slogan: „Osam sati rada, osam sati rekreacije, osam sati odmora“, kojim je zahtevao uravnotežen radni dan. Australijski građevinski radnici bili su među prvima koji su uspeli da se izbore za ovo pravo, već 1856. godine.

Nemački industrijalac Robert Boš je uveo osmočasovni radni dan (48-časovnu radnu nedelju) u svojoj kompaniji iz razloga efikasnosti još 1906. godine, a većina evropskih zemalja je usvojila zakone koji garantuju osmočasovno radno vreme nakon Prvog svetskog rata. Međunarodna organizacija rada (1919) je takođe postavila ovaj standard na međunarodnom nivou.

Industrijska praksa je dodatno pojačala ove promene. Henri Ford, koji se često pogrešno hvali kao pionir osmočasovnog radnog dana (1926), nesumnjivo je odigrao veliku ulogu u promeni percepcije produktivnosti u Sjedinjenim Državama, ali i u svetu. Početkom 20. veka pokazao je da kraće radno vreme i slobodni dani (petodnevna radna nedelja) mogu povećati produktivnost. Intuitivno je prepoznao ono što će psihologija rada kasnije naučno potvrditi: zadovoljan i odmoran radnik je produktivniji, lojalniji i efikasniji.