Takozvana kriza evra uglavnom se doživljava kao kriza valute, ali reč je i o dužničkoj, odnosno krizi bankarskog sektora. Složena situacija izaziva konfuziju, koju prate i političke posledice. Nesumnjivo, Evropa se ne suočava samo sa ekonomskom i finansijskom krizom već i sa političkim potresima. Mnoge države članice Evropske unije usvojile su različite mere koje mogu da predstavljaju „seme“ ozbiljnog konflikta. Recept za rešenje političke krize koji će, verovatno, prihvatiti Evropa osmislila je Nemačka, čija su sredstva neophodna prilikom pokretanja svih inicijativa. Ali, često se zaboravlja odgovornost te države za krizu valute i bankarskog sektora, dok su pokušaji Francuske da utiče na krajnji ishod ograničeni savezništvom sa Nemačkom.
Stav Nemačke je da su najveći krivci za krizu, zemlje koje su nagomilale dugove i od tih zemalja zahteva da se prilagode izmenjenim okolnostima. Prilikom uvođenja evra postojala su očekivanja da će zajednička valuta omogućiti uspostavljanje kohezije između ekonomije država evrozone, ali se to nije dogodilo. Evropska centralna banka u početku je tvrdila da dugovanja članica EU nisu rizična, zbog čega su uvedena ista pravila za sve. Ipak, snižavanje kamatnih stopa u državama poput Portugala, Irske, Grčke i Španije i pucanje kreditnog mehura prinudili su Nemačku da „stegne kaiš„, čime je povećan jaz između pojedinih delova Evrope i izazvalo krizu bankarskog sektora. U stvari, Nemačka je obezbedila deo sredstava za davanje spasilačkog paketa zaduženim državama da bi zaštitila sopstvene banke. Ilustracije radi, velika dugovanja Irske umnogome su rezultat pravila koje su nametnuli zvaničnici evrozone – reč je pre svega o nacionalizaciji banaka u Irskoj, što je bilo u skladu sa zahtevima Nemačke o prilagođavanju ugroženih zemalja novim okolnostima.
Takav razvoj situacije podseća na međunarodnu krizu iz 1982, kada su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond pozajmili prezaduženim državama dovoljno novca da otplate dugove i u narednih sedam godina kupe obveznice „brejdi“. Ali, to je predstavljalo uvertiru za „izgubljenu deceniju“ u ekonomiji Latinske Amerike. Ovoga puta oporavak bankarskog sistema temelji se na davanju spasilačkih paketa i uvođenju opštih pravila. Takođe, zbog konkurentnosti na kojoj insistira Nemačka zadužene države naći će se u nezavidnoj situaciji, naročito Španija, koja je na početku krize imala manje dugova od Nemačke a krajnji rezultat biće suočavanje Evropske unije sa nečim težim od „izgubljene decenije“ – produbljenjem jaza između imućnih država i zemalja sa nagomilanim dugovima.
Mada je Nemačka najglasniji zagovornik ideje o uvođenju novih pravila, javnost u toj zemlji ne zna istinu, zbog čega je zbunjena. Zapravo, pravila koja će stupiti na snagu krajem marta predstavljaće uvertiru za „Evropu sa dve brzine“, što će izazvati gnušanje pojedinih naroda i dodatno ugroziti političku koheziju u EU. Da bi se to izbeglo, potrebno je da pokrenuti mehanizme za spasavanje bankarskog sistema u svim delovima Unije. Uprkos sve većem riziku, obim finansijskog paketa može da ostane isti, ali je neophodno da bankarski sistem počne da nadzire Unija, a ne da bude prepušten na milost i ne milost nacionalnim vladama. Zahvaljujući takvim potezima javnost u Nemačkoj shvatila bi istinski smisao „operacije spasavanja“.
Evropska unija je građena korak po korak, a njeni tvorci unapred su znali da prethodni napredak nije dovoljan i da je potrebno uložiti dodatni trud. Takođe, bili su uvereni da je za rešavanje problema neophodno primeniti odgovarajuće metode. Ali, ovoga puta opasnost zvana „Evropa sa dve brzine“ može da naruši političku koheziju, što bi umanjilo šanse članica EU da sprovode akcije udruženim snagama.
Autor je predsednik Fonda Soros
Copyright: Project Syndicate
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
