Užice: Zaštita budžeta li radnika

Na području Zlatiborskog okruga nema podataka o tome koliko radnika prima minimalni iznos zarade, niti u koliko preduzeća se on isplaćuje. To je, kako za Forum navodi Petrašin Drulović, predsednik Veća Samostalnog sindikata za taj okrug, veoma teško i proceniti, jer mnogi vlasnici malih preduzeća ne dozvoljavaju svojim radnicima sindikalnu aktivnost. Ni u Regionalnoj privrednoj komori (RPK) Užica ne usuđuju se da ponude traženu procenu, jer kako navode, ta asocijacija nema instrumenata za prikupljanje takvih podataka niti je to u njenoj nadležnosti.

Istakavši da bi „naši poslodavci bili najsrećniji kada bi zaposlenima mesečno isplaćivali svega 5.000 dinara“, Petrašin Drulović, predsednik Samostalnog sindikata za Zlatiborski okrug, smatra da je dobro što postoji kategorija minimalca, iako je ona ispod granice egzistencijalnog minimuma. On za Forum ističe da su najugroženiji mladi, koji rade u firmama sa nekoliko zaposlenih, u trafikama, buticima i manjim prodavnicama, koje poslodavci menjanju na dva ili tri meseca.

– Dešava se da su radnici prinuđeni da potpišu da primaju minimalac, iako im vlasnici isplaćuju mnogo manje sume, a neki mesecima rade bez ikakve nadoknade. Radnici sa takvim problemima obraćaju nam se tek kad dobiju otkaz, a kako su mnogi od njih potpisali da primaju minimalne zarade, nema osnova za pokretanje sudskog spora, ukazuje Drulović. On objašnjava da velikom broju takvih radnika, umesto zagarantovane minimalne zarade, vlasnici uplaćuju od 15.000 do 16.000 dinara mesečno, a potom ističe da su ljudi prinuđeni i na takve surove uslove rada, zbog krize i sve manjeg broja radnih mesta.

– Neverovatno jeste i to što poslodavci žele da snize i tako nisku cenu rada. Oni u tome i uspevaju, ali perfidno, što je teško dokazati. Pre izvesnog vremena dolazila nam je radnica i požalila se da prima 15.000 dinara i da je bila prinuđena da potpiše dokument u kome je navedeno da prima minimalac od 20.000 dinara i da na tu osnovicu poslodavac plaća poreze i doprinose. To je izrabljivanje do besvesti, a ko preživi – pričaće, poručuje Drulović i dodaje da u velikim privrednim sistemima to nije praksa, jer su oni pod stalnim nadzorom i pritiskom sindikata.

Dragomir Papić, direktor RPK Užice, smatra da je minimalac zaštitni mehanizam, ali samo za budžet, odnosno instrument koji državi omogućava da ubira obavezni porez, te da nije njega, izdvajanje za zarade bilo bi i niže.

– S druge strane, kad je poslednji put povećan iznos minimalne cene rada, privrednici u našem regionu bili su zabrinuti da li će moći da isplate i taj iznos, kao i uvećane poreze i doprinose, u uslovima loše likvidnosti i to posebno u preduzećima metalske i tekstilne industrije, kaže Papić.

Rade Ljubojević, vlasnik firme Sirogojno kompani i jedan od osnivača Poslovnog kluba zapadna Srbija, koji okuplja privrednike i vlasnike kompanija iz tog dela naše zemlje, ocenjuje da je minimalna zarada prevaziđena kategorija.

– Minimalac može biti najmanji iznos zarade na koji se moraju platiti porezi i doprinosi, ali kao kategorija za isplatu ličnih dohoda, kao obračunska kategorija, potpuno je prevaziđen, kazao je za Forum Ljubojević, a potom naveo da sindikati ne bi trebalo da odlučuju o visini minimalne cene rada.

– Ne bi valjalo da zaposleni, bez obzira na to da li je radio osam sati ili nije radio, na taj način obezbeđuje prihod, istakao je Ljubojević i dodao da je minimalac neka vrsta „političke i populističke kategorije“ i nudi joj alternativu:

– Potrebna je efikasna kontrola poslodavaca kako bi se utvrdilo da li uplaćuju poreze i doprinose. Neverovatno je da zaposleni budu u firmi tri ili šest meseci, pa i duže, a da im nisu isplaćene plate. To je laž. Alternativa minimalcu je suzbijanje sive ekonomije, jer minimalac jeste izvor sive ekonomije, poručio je Ljubojević.

Fenomen prosečnih zarada

Već izvesno vreme uočen je fenomen čudnih prosečnih zarada u Zlatiborskom okrugu. Primera radi, u Arilju, u kome je veoma razvijen privatni sektor, prosečne zarade su najniže i u decembru prošle godine, u bruto iznosu, bile su 33.924 dinara. To je, prema saznanjima Danasa, posledica prikazivanja da zaposleni, posebno u hladnjačama i manjim tekstilnim firmama, primaju minimalac, a ostatak im se isplaćuje iz dobiti, zbog manjeg poreza koji je 15 odsto i otuda statistički podatak o tako niskim zaradama. Istovremeno, u Priboju, u kome skoro da ne postoji privatno preduzetništvo, prosečna plata je 54.993 dinara, ali ona je zapravo prosek isplaćenih zarada u zdravstvu, prosveti, policiji i drugim državnim i lokalnim javnim preduzećima i ustanovama.