Više od trećine firmi olako osuđeno na stečaj

Naime, prema predlogu Agencije za privatizaciju, dostavljenom radnoj grupi koju je formiralo Ministarstvo privrede, od ukupno 502 preduzeća u restrukturiranju, sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, više od trećine nema šansu da nastavi poslovanje.

Tome stavu oštro se protive reprezentativni sindikati, koji su jedinstveni u oceni da je spisak sačinjen površno, da nisu sagledane sve mogućnosti, a da i za neke od firmi sa spiska u materijalu nije naveden zakonski razlog koji mora biti ispunjen da bi se otvorio stečajni postupak. Mnogo više od formalnih uslova za stečaj sindikate ipak brine položaj više od 6.000 radnika u tim firmama.

– U trenutku otvaranja stečaja pozicija radnika u tim firmama je – nikakva. Oni automatski dobijaju otkaz, a po ugovoru o radu na određeno vreme angažuje se samo deo ljudi neophodnih za okončanje tog postupka. Kako se reorganizacija retko primenjuje, iako je daleko povoljnija iz ugla zaposlenih, najveća je verovatnoća da će stečaj biti okončan bankrotom. To znači da će malo zaposlenih uspeti da naplati i deo svoje zaostale zarade, svoja potraživanja, jer je vrednost imovine mala, a negde je više i nema, kaže za Radnik Zoran Ristić, savetnik za privatizaciju u Ujedinjenom granskom sindikatu „Nezavisnost“.

On dodaje da se nakon usvajanja novog Zakona o stečaju, u avgustu ove godine, neznatno popravio položaj zaposlenih, jer ne samo da su svrstani u prvi isplatni red poverilaca, što im daje prioritet u naplati potraživanja, nego su i povezana preduzeća kao poverioci prebačena u četvrti red, a ona su do sada obično izvlačila najveći deo stečajne mase.

– Ipak, u praksi nismo primetili bitnu razliku, posebno ne u kategoriji radnika koji ostanu u firmi da okončaju stečaj. Oni su prepušteni sami sebi, ne znaju koliko će raditi, na kojim mestima, kada će dobiti otkaz ili premeštaj. Faktički su bez prava na sindikalno organizovanje. To drastično potvrđuje slučaj u firmi „Toza Marković“ iz Kikinde, gde je predstavnik sindikata dobio uslov da može biti angažovan po ugovoru o radu ukoliko se ne bavi sindikalnim aktivnostima, objašnjava Ristić.

Razlog više za strah od najavljenih novih stečajeva jeste i to što država nije razradila mere aktivnog zapošljavanja, iako je taj program trebalo da bude usvojen do kraja godine. To je glavni razlog što sindikati insistiraju da se spisak modela privatizacije pregleda pažljivije.

Predsednik Sindikata građevinarstva Dušan Vuković, koji je uz predstavnike resornih ministarstava i Privredne komore, ispred Saveza samostalnih sindikata Srbije član Vladine radne grupe za privatizaciju firmi iz sektora građevine, pribojava se, međutim, da će ih Ministarstvo privrede „zaobići“, da bitnijih promena na spisku neće biti, jer u Agenciji procenjuju da za te firme nema zainteresovanih kupaca.

– Od 15. avgusta do 15. septembra bio je otvoren poziv potencijalnim kupcima koji su mogli da se izjasne ukoliko su zainteresovani za privatizaciju nekog od preostalih preduzeća iz portfelja Agencije, kao i da navedu pod kojim bi uslovima učestvovali na javnom tenderu. Iz činjenice da se za oko 200 firmi niko nije javio, Agencija ne bi smela da izvlači zaključak da za njih nema zainteresovanih, jer većina potencijalnih kupaca, među kojima i oni koji su poslali pisma o namerama, nije dostavila konkretne ponude. Svi čekaju da vide plan države, koliko će firmi biti oslobođeno dugova, gde će moći da računaju na subvencije ili neke druge stimulacije. Takođe, za odluku da li da uđu u biznis sa državom, potrebne su im i što preciznije „lične karte“ preduzeća koja su na prodaju, što znači i imovina i dugovi i tržišni potencijali. Kako ta slika još nije objavljena, prerano je da se bilo koje preduzeće unapred određuje kao kandidat za stečaj, jer je to najnepovoljniji način i za firmu i za zaposlene, kategoričan je Vuković.

On ističe da bi bilo poštenije da se sa tog spiska firme prebace na listu za prodaju imovine, što je pandan bankrotu koji se primenjuje u stečaju. Ukoliko bi se za neke delove preduzeća, neke imovinske celine, našao kupac, mogli bi u mnogo većoj meri da se namire poverioci i radnici, jer su troškovi stečajnog postupka izuzetno visoki. Uz to, kupac bi mogao da se uslovi i obavezom da zadrži delatnost, deo zaposlenih ili da organizuje novi posao. Druga mogućnost, takođe pre odluke o stečaju, jeste unapred pripremljen plan reorganizacije, kojim može da se sačuva biznis i postepeno izmire dugovi, ali, opet, bez visokih troškova.

– Time se zadovoljavaju dva načela privatizacije – preduzeće će nastaviti privrednu aktivnost kroz novog vlasnika, a imaćemo i socijalnu stabilnost, jer će se jedan broj radnika uposliti umesto da se pridruži armiji nezaposlenih. Zato mislimo da bi ta dva modela trebalo prvo predložiti, objaviti uslove prodaje pa će se zainteresovani investitori javiti za svako konkretno preduzeće. Ako se niko ne javi, tada tek ima opravdanja za otvaranje stečaja i kroz prodaju imovine izmiriti poverioce, naglašava Vuković.

On ističe da je slična situacija i sa dugovima. Mnogi bi se zainteresovali kad bi znali da će im država oprostiti deo dugova ukoliko zauzvrat nastave proizvodnu delatnost. Ali, kaže naš sagovornik, nekima država otpisuje dugove i traži partnere, a za neke firme nisu uopšte zainteresovani da nađu rešenje.

– To nije u redu. Nekima majka, nekima maćeha. I tu su građevinari posebno u diskriminisani, i imam utisak da za njih država pokazuje indiferentnost. Od 52 firme iz te grane, ili deset odsto ukupnog broja preduzeća koja idu u privatizaciju, 11 ih je na spisku za stečaj. To je više od 1.200 radnika. Mnogo je to. Reč je o ljudima koji izdržavaju porodice, ako odu na biro, male su šanse da će ponovo doći do posla. áDrugo, i ništa manje značajno, jeste da su mnoga predložena preduzeća radila, imala proizvodnju, doduše nedovoljnu za svoje kapacitete. Nije tačno da godinama ne rade i nije tačno da su zbog poslovne indiferentnosti dospela u takav položaj. To je mnogo dublji problem koji počinje od nedovoljnog investicionog ciklusa, a nastavlja se politikom države da za velike projekte radije angažuje strane kompanije. Uz to, imamo i miljenike na lokalnim nivoima, pa je teško regularno dobiti posao, kaže naš sagovornik i dodaje da je zbog toga spisak za stečaj morao da bude sastavljen mnogo pažljivije i sa jasnijim kriterijumima.

Da li će primedbe sindikata biti ozbiljno razmotrene, za sada se ne zna. Naime, Ministarstvo privrede je formiralo radne grupe za razne privredne sektore. Grupe su sastavljene od predstavnika ministarstava nadležnog za određenu granu, zatim privrede, finansija, rada, te Privredne komore Srbije i predstavnika dva reprezentativna sindikata. Sindikati su pozvani u Ministarstvo, predati su im spiskovi za stečaj i za otpis dugova, a za neka preduzeća su dati i konkretni preliminarni predlozi. Tako su sa liste od 11 građevinskih firmi predviđenih za stečaj izvučena četiri predmeta.

– Pitao sam kada ćemo o njima, rečeno je – sledeći put. Ne znam da li će biti sledećeg puta, jer do danas nemam poziv, a do 1. decembra bi trebalo da se predlože modeli za sve firme. Bojim se da onaj skup kada su nam dali spiskove ne proglase za sastanak i dogovor, tako da „sledećeg puta“ neće ni biti, kaže Vuković.

Ipak, sindikati su već predali pismene primedbe na predlog koji je potekao iz Agencije. Sada je na potezu Ministarstvo. Ono bi u kratkom vremenskom roku, već za nekoliko dana, moralo da izađe sa konačnim rešenjem, a sindikati se slažu da je bolje i probiti zakonski rok za nedelju-dve nego donositi ishitrene odluke.

Na spisku i specijalizovani građevinari

– Mislim da ima prostora da se bar jedno građevinsko preduzeće prebaci iz stečaja u drugi model. To je „Vodogradnja“ iz Vranja, i to i iz socijalnih razloga, ali i zbog regionalnog značaja. U tom delu zemlje, inače, nemamo građevinsko specijalizovano preduzeće koje bi uz „Srbija vode“ moglo da gradi i radi na obezbeđenju obala i oko vodosnabdevanja, kaže Dušan Vuković.

Načelo javnosti zanemareno

Osim broja zainteresovanih, kao što se može videti na spiskovima, nadležni ne saopštavaju ko su ti zainteresovani, tobože da se zaštite od konkurencije, a u stvari valjda je dobro da se kroz konkurenciju dođe do najpovoljnije ponude. Kako da onda tumačimo načelo javnosti, ako samo ograničeni uski krug u agenciji i ministarstvu znaju ko je zainteresovan.