Za nuklearku u regionu potrebna saglasnost Beograda

Inicijativa za izgradnju nuklearne elektrane u Hrvatskoj u blizini opštine Dalj, pored protesta lokalne samouprave i hrvatskih nevladinih ekoloških organizacija, podstakla je i razmišljanja da bi i vlasti u Srbiji trebalo da se izjasne o podizanje te nuklearke koja bi, vazdušnom linijom, bila udaljena samo sto kilometara od Beograda.
Rasprave na temu izgradnje nuklearke su u Hrvatskoj prisutne odavno, a posebno su intenzivirane otkako je postalo jasno da će, prema upozorenjima stručnjaka, ta zemlja 2014. godine imati ozbiljne probleme u snabdevanju električnom energijom ukoliko do tada ne pojača svoje izvore struje. A jedino što, s obzirom na njene prirodne izvore, nudi trajnije rešenje, jeste nuklearna energija. Iako računice pokazuju da u sve neizvesnijoj energetskoj budućnosti struja iz nuklearki predstavlja siguran izvor, u javnosti je i dalje prisutan strah od onog što bi takav objekat značio za sigurnost okoline. U Hrvatskoj su već izračunali da bi gradnja nuklearke od 1.000 megavata koštala oko dve milijarde dolara, koje bi mogli nabaviti ili kreditima ili osnivanjem konzorcijuma.
Bivša srpska ministarka ekologije i predsednica organizacije Ambasadori životne sredine Anđelka Mihajlov tvrdi da bi i Srbija, shodno odredbama Konvencije o uticaju životne sredine u graničnim područjima, trebalo da se pita o gradnji nuklearke u njenoj neposrednoj blizini, odnosno morao bi da postoji dogovor dve države o tom pitanju.
– Mi smo podržali apel nevladinih ekoloških organizacija da izgradnja nuklearnih elektrana u okruženju nije rešenje za nedostatak energenata. Takođe, Ambasadori životne sredine protestovali su i krajem prošle godine povodom nemuštih izjava da bi u Srbiji trebalo graditi nuklearke. Kako bi predupredili sve akutniji nedostatak energenata, stručnjaci u svetu razmatraju bar pet oblasti kojima bi i domaća nauka kao i državna administracija trebalo više da se bavi. Na prvom mestu je povećanje energetske efikasnosti, druga tema je razvoj obnovljivih izvora, gde takođe zaostajemo jer naša zakonska regulativa još ne omogućava da se alternativno proizvedena energija, na primer sunčeva ili iz vetra, uvede u sistem. U svetu se istražuju i nova nalazišta nafte na Severnom polu, ispituju se nove, čistije tehnologije za proizvodnju u termoelektranama koje bi smanjile emisiju štetnih gasova i otpada, i tek na kraju, razmatra se razvoj nuklearne industrije – ističe Mihajlova. Ona dodaje da, iako je kao stručnjak svesna prednosti nuklearne energije, kao čovek teško može da prihvati rizik koji ta proizvodnja podrazumeva. Mihajlova smatra da u čitavom našem regionu nema dovoljno tehnološke zrelosti da bi se nosilo sa tim a posebno nismo u mogućnosti da rešavamo pitanje nuklearnog otpada, koje je planetarni problem jer samo dve zemlje u svetu, Finska i Švedska, imaju metodologiju bezbednog odlaganja.