Srbija najavila usklađivanje zakona sa direktivom EU: Koji su sve primeri nepoštene trgovačke prakse?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je predstavio nove mere države u cilju suzbijanja prevelikih zarada trgovaca i kako bi se olakšalo potrošačima, ali i proizvođačima i dobavljačima.

Najveći udar biće na marže trgovinskih lanaca koje će biti ograničene na 20 odsto za oko 3.000 proizvoda, što će biti uređeno uredbom.

Međutim, pored toga, Vučić je najavio i da će do kraja godine biti usvojen Zakon o sprečavanju nepoštenih trgovačkih praksi, dodajući da takvi zakoni već postoje u Evropskoj uniji (EU).

Pre zakona, odmah će biti doneta uredba, kojom će rabati biti smanjeni na 10 odsto. Vučić je istakao da je u pitanju mera kojom će biti zaštićeni i dobavljači i proizvođači.

Ako se vratimo unazad, pored nekoliko najava, do sada nije bilo ozbiljnije priče o ovakvom zakonu ili uredbi, bar to nije bilo dostupno javnosti.

Javno nije dostupan tekst nacrta ovakvog zakona, pa je trenutno nepoznato šta bi sve ovakav jedan zakon mogao da sadrži, kao ni to na koje evropske zakone treba da se ugleda.

Slično je ponovila i ministarka unutrašnje i spoljne trgovine Jagoda Lazarević, koja je naglasila da usvajanje ovog zakona podrazumeva usklađivanje sa direktivom EU iz 2019. godine.

Šta piše u direktivi EU?

U direktivi EU sa kojom bi Srbija trebalo da se uskladi navodi se da ovakve prakse u poslovnim odnosima između kompanija odstupaju od dobre poslovne prakse i suprotne su načelima dobre poštenog postupanja.

Kako se objašnjava, lanac snabdevanja hranom posebno je ranjiv na nepoštene prakse, zbog velikih disproporcija između malih i velikih učesnika. Poljoprivrednici i mali akteri u lancu snabdevanja hranom često nemaju dovoljno pregovaračke moći da se od njih zaštite, ukazuje se.

Zbog toga je EU odlučila da uvede zakonske odredbe koje zabranjuju određene nepoštene trgovačke prakse.

Reč je o Direktivi EU 2019/633 o nepoštenim trgovačkim praksama u poljoprivrednom i prehrambenom lancu, koja je usvojena od strane Evropskog parlamenta i Saveta 17. aprila 2019. godine.

Nakon toga, zemlje članice EU bile su u obavezi da je implementiraju u nacionalno zakonodavstvo do 1. maja 2021. i primene šest meseci kasnije.

Dakle, da bi se poboljšao položaj poljoprivrednika i malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja hranom, EU je odlučila da zabrani 16 nefer trgovačkih praksi.

U direktivi se pravi razliku između „crnih“ i „sivih“ praksi. Crne su zabranjene bez obzira na okolnosti, dok su sive dozvoljene samo ako su unapred jasno i nedvosmisleno dogovorene između dobavljača i kupca.

U deset „crnih“ nepoštenih praksi spadaju plaćanja kasnija od 30 dana za lako kvarljive poljoprivredno-prehrambene proizvode, kao i plaćanja kasnija od 60 dana za ostale prehrambene proizvode. Zatim tu su otkazivanje porudžbina lako kvarljivih proizvoda u kratkom roku, kao i jednostrane izmene ugovora od strane kupca.

U ovu grupu spadaju i dodatna plaćanja, nevezana za konkretnu transakciju, kao i prebacivanje rizika od gubitka ili kvarenja na dobavljača. Zabranjeno je i odbijanje kupca da potvrdi ugovor o isporuci u pisanom obliku, uprkos zahtevu dobavljača, zatim zloupotreba poslovnih tajni od strane kupca, komercijalna odmazda od strane kupca, kao i prebacivanje troškova razmatranja žalbi kupaca na dobavljača.

S druge strane, među šest „sivih“ nepoštenih praksi spada vraćanje neprodatih proizvoda, plaćanje od strane dobavljača za skladištenje, izlaganje i uvrštavanje proizvoda, plaćanje od strane dobavljača za promociju, plaćanje od strane dobavljača za marketing, plaćanje od strane dobavljača za oglašavanje, kao i plaćanje od strane dobavljača za osoblje kupca ili uređenje prostora.

Kako je objašnjeno, ova pravila važe i za dobavljače i kupce van EU, ukoliko je jedna od strana u EU.

Ostavljen je i prostor državama da pri implementiranju Direktive u nacionalno zakonodavstvo, mogu da budu strožije i odu još dalje, ali da ne smeju da pruže manju zaštitu od one koju ona predviđa.

Do decembra 2022. sve članice EU su je unele u svoje zakonodavstvo, a jedan od njih je i Hrvatska, koja je prošle godine taj zakon i dopunila.

Vladimir Međak iz Evropskog pokreta u Srbiji za Danas podseća da trenutno Srbija ima Zakon o zaštiti konkurencije i posebno nezavisno telo – Komisiju za zaštitu konkurencije, kojoj veliki trgovački lanci, uvoznici i distributeri treba da budu primarni predmet analize.

„Priča o donošenju novih zakona je samo mazanje očiju da bi se prikrilo kako cene nisu rezultat politike vlasti nego manjkavost propisa, iako svaka manjkavost propisa jeste rezultat politike vlasti“, poručuje Međak.

On dodaje da sama činjenica da se o direktivi iz 2019. godine priča šest godina kasnije „govori o odgovornosti vlasti što nisu uskladili propise ranije“.

Međak podseća i na brojna ranija obećanja o usklađivanju.

„Vučić je 2014. godine obećao EU da će Srbija do kraja 2018. biti potpuno usklađena sa obavezama u vezi sa članstvom u EU. Onda je 2024. godine opet obećao da će biti 100 odsto usklađena krajem 2027, pa je onda to skratio na kraj 2026. Šanse da se to zaista desi su ravne nuli, jer ne postoji politička volja Srpske napredne stranke da to uradi“, upozorava on.

S druge strane, kako kaže, trgovačke marže nisu glavni generator cena i inflacije.

„Veći su problem akcize na gorivo i cena struje, koje direktno određuje Vlada Srbije, odnosno Vučić. Fokusiranje na marže trgovaca je opet skretanje pažnje sa glavnog odgovornog za ekonomsko stanje i inflaciju“, zaključuje Međak.

Šta je potrebno da bi se zakon usvojio?

Advokat Bogdan Gecić za Danas pojašnjava da je to složen proces.

„Prvo imate Sekretarijat za javne politike koji mora da odradi ex-ante analize predloga propisa, odnosno nacrta. Zatim za sva ministarstva moraju da se dobiju interna mišljenja, uključujući Ministarstvo za evropske integracije koje mora da kaže mišljenje, da li je predloženo usklađeno sa zakonom EU“, objašnjava on.

Kada se prođu sva interna mišljenja u Vladi, onda predlog tek ide na usvajanje od strane kabineta, gde je cela Vlada, pa se onda nacrt šalje u Parlament i tada tek postaje predlog.

„Taj predlog pretresaju nadležni odbori u Parlamentu, pa tek onda ide na plenum, pa na usvajanje. Dakle, legislativni put, kako to zovu i u EU, je jako dug“, objašnjava naš sagovornik.

Pored same procedure, tu su i druge potrebne stavke, dodaje Gecić.

„Zakon mora da ima i detaljno obrazloženje u kom stoji cela analiza donošenja, posledica, odnosno šta očekuju da će se desiti, plus da ima akt o harmonizaciji sa pravom EU – da se objasni da li je harmonizovan, u kom delu ili kad će se harmonizovati“, navodi on.

Ako trenutno ne postoji ni nacrt teksta, kako kaže Gecić, to je dosta daleko do konačnog teksta koji će imati pravnu snagu.

„Jako je rano sada to komentarisati, ali ovakve stvari načelno postoje u drugim zemljama širom EU, ali sve zavisi od konkretnih rešenja“, naglašava on.

Može to sve da se radi i po hitnoj proceduri, pojašnjava Gecić, ali to mora da se obrazloži.

„Što se tiče zadatog roka, moguće je da zakon bude usvojen do kraja godine, ali suština je u kapacitetima, kao i uvek“, zaključuje.

Šta ovaj zakon znači za potrošače?

Iako ima takav prizvuk, ovaj zakon se ne bavi odnosom trgovca i potrošača, iako pojedine mere iz tog zakona mogu da donesu i brojne dobrobiti za krajnje kupce.

Dejan Gavrilović iz Udruženja za zaštitu potrošača Efektiva za Danas pojašnjava da ovaj Zakon o sprečavanju nepoštenih trgovačkih praksi treba da zabrani da trgovci koji imaju jači uticaj na tržištu, odnosno veliki, jaki prodavci sa velikim prometom i sa velikim brojem objekata, obimom prodaje i slično, ucenjuju male.

„Ne smeju da im traže vanfakturna davanja, o čemu je i Vučić pričao, zatim ne smeju da ih ucenjuju da im oni plaćaju otvaranje objekata, reklame, pozicioniranje, ulistavanje… Ne smeju, takođe, da ih ucenjuju da će njihove proizvode da sklone na neko drugo mesto, da im vrate robu sa kratkim rokom trajanja, poput mleka, mlečnih proizvoda, kako bi na taj način od njih izvukli dodatni popust i slično“, ukazuje on.

Međutim, pored tih dobrobiti, Gavrilović kaže da je takav zakon dobar i za potrošače.

„Veliki trgovinski lanci dodatno naplaćuju od proizvođača razne stvari, poput ulistavanja, rabata i slično. Na taj način nateraju proizvođača da ima veću prodajnu cenu, kako bi mogao da podnese da im sve to plati. Ukidanje nepoštene trgovačke prakse uticaće na to da u lancu prodaje – od proizvođača do veleprodavca imaju manje troškove. To bi onda moralo da se odrazi i na krajnju cenu, da ona bude povoljnija za potrošača“, objašnjava on.

Naš sagovornik dodaje da ovde potrošači nisu direktno ubačeni u zakon, ali da svakako mogu da osete dobrobit.

„Međutim, ostaje da se vidi kako će tačno taj odnos među trgovcima da bude uređen i kome će to na kraju najviše da pogoduje. On bi trebalo najviše da pogoduje proizvođačima, ali to će se videti kada budemo dobili tekst zakona“, zaključuje Gavrilović.