Radna verzija novog zakona o štrajku, koja je bila i na javnoj raspravi tokom aprila i maja, trebalo bi uskoro da dobije svoj konačni oblik i nađe se u skupštinskoj proceduri. Kako sada stvari stoje, to se neće desiti tako lako jer tekstom koji sad postoji nisu zadovoljni ni sindikati, ni poslodavci, a državi u predizbornoj godini ne odgovara da se zamera ni jednima ni drugima.
Svi se slažu oko toga da je potreban, ali ne i oko svih odredbi koje su u njemu. Dok sindikatima najviše smeta to što im se ograničava mesto štrajka i što moraju da ga prijavljuju dve nedelje unapred, poslodavci žele da i oni imaju pravo na organizovanje štrajka. Trenutno je na snazi zakon iz 1996, a inicijativa da se napravi novi zakon o štrajku nastala je prošle godine.
– Već dugo je sve u statusu radnog materijala i za sindikate je možda bolje da budemo u nekom vakuumu kao dosad što smo bili nego da dobijemo nešto što će sprečiti organizatore štrajka da to urade kako treba ili što će zabraniti štrajk uopšte – kaže za Forum Njegoš Potežica, član radne grupe koja se bavila novim zakonom o štrajku i potpredsednik Samostalnog sindikata.
Sindikatima u ovoj verziji zakona smeta dosta toga, a jedna od stvari koju bi rado izbacili iz teksta je lokaut, koji radnicima u štrajku dozvoljava da ne dolaze na posao.
– Kada radnicima koji su u štrajku omogućiš da ne dolaze na posao, onda to izgleda kao i da ne štrajkuju. Osim toga, bilo bi dobro kada bi minimum procesa rada bio regulisan kolektivnim ugovorom i da ne treba, kao što to predviđa ova verzija zakona, ostavljati tu mogućnost da se on određuje tek po ulasku u štrajk, ističe Potežica.
Problem je i na koji način je definisano mesto održavanja štrajka, napominje Potežica, jer ne treba ograničavati radnike, smestiti ih da protestuju tamo gde ih niko ne vidi i ne čuje.
– U jednom trenutku štrajk prerasta u protest i mislim da bi trebalo omogućiti štrajkačima da ih javno mnjenje vidi, podrži ili osudi, šta god. Pa imali smo primer radnika koji su štrajkovali na zatvorenoj autobuskoj stanici u Aranđelovcu i koji su postigli nešto tek kada su izašli na ulicu, naglašava Potežica.
Sve zamerke koje sindikati imaju na predloženi tekst zakona ipak, smatra Potežica, ne menjaju njihovo mišljenje da zakon treba usvojiti, ali bi njihov ključni zahtev bio – pojednostaviti vođenje štrajka. On ne želi da ulazi u to da li će i kada zakon biti usvojen i jesu li politički razlozi ti koji će državu sprečiti bar neko vreme da usvoji zakon koji više ide na štetu radnika, a štiti državu i poslodavce. Potežica kaže da ne zna odakle je preuzeta ideja da se napravi baš ovakav tekst zakona, pogotovo kada se zna da većina evropskih zemalja uopšte nema zakon o štrajku.
– Na znam šta je poslužilo kao uzor, istina je da većina zemalja nema ovaj zakon, ali mislim da nama nije trebalo mnogo jer mi taj zakon imamo već odavno. U svakom slučaju bolje je i nemati ga nego doneti neki koji ograničava štrajk, ističe Potežica.
U radnoj grupi koja je pripremala ovaj tekst osim predstavnika Samostalnog sindikata i UGS Nezavisnosti još su i predlagač Ministarstvo rada i socijalne politike, kao i pravnici, predstavnici MMF-a i Inspekcije rada.
Pomoćnica za rad u Ministarstvu rada i socijalne politike Radmila Katić Bukumirić kaže za Forum da je javna rasprava gotova i da ne može ništa više od toga u ovom trenutku da kaže.
– Očekujemo da krajem juna zakon bude gotov, da prođe vladu i da onda posle toga uđe u skupštinsku proceduru, rekla je Katić Bukumirić za Forum. Nešto više o detaljima zakona i tome kako će on izgledati, napomenula je, znaće se za dve nedelje kada radna grupa završi svoj posao.
Da li će i šta od zamerki biti usvojeno još se ne zna, ali činjenica je da Samostalni sindikat nije jedini kome se radna verzija ovog zakona ne sviđa. Iz Konfederacije slobodnih sindikata, koja već godinu dana čeka potvrdu reprezentativnosti od države, nedavno su istakli da bi sa ovakvim zakonom „svi bili na gubitku“.
– Ovakvim zakonom svi smo na gubitku, njime država samo šalje poruku da ne želi socijalni dijalog jer u većini zemalja ovakav zakon uopšte ne postoji već se sve rešava dogovorom i kroz kolektivne ugovore – ističe predsednik KSS-a Ivica Cvetanović.
Osim toga što obavezuje štrajkače da na dozvolu za štrajk čekaju 15 dana (što je taman dovoljno vremena da se spusti tenzija), ovaj zakon predviđa i minimalne procese rada u svim oblastima što, napomenuo je Cvetanović, zaposlenima u državnom sektoru ne ostavlja prostor za štrajk uopšte. KSS zbog svega toga traži od države da povuče Predlog zakona.
U Uniji poslodavaca Srbije to ne traže, ali i nisu presrećni time kako bi ovaj zakon mogao da izgleda. Portparol UPS Dragoljub Rajić kaže za Forum da poslodavci insistiraju na „lokautu“ jer žele da i oni imaju pravo da organizuju štrajk.
– Ovom zakonu kao i većini onih koje usvajamo fali preciznosti, dešava nam se da prepisujemo evropske pravne norme, a kada to treba primeniti zakažemo. Činjenica je da imamo dosta problema u praksi – ističe Rajić. Suština je da se, smatra Rajić, utvrdi princip odgovornosti i da zakon obuhvati i to da svako zna šta treba da radi i koliko. On ne veruje da će ovaj zakon kada bude usvojen doneti neke suštinske promene već da će se o njemu kao i o nekim drugima koji su doneti „čisto tako“ pričati dva ili tri meseca, ali da bitnijeg uticaja neće imati.
Dug spisak ograničenja
U štrajk, prema dosad definisanim zakonskim odredbama, neće moći da stupe pripadnici BIA, vatrogasci, profesionalni vojnici, državni službenici na položaju, hitna pomoć i kontrolori leta. S druge strane, obustava rada je dozvoljena, ali uz obezbeđenje minimuma procesa rada, u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, na železnici, poštanskom saobraćaju i telekomunikacijama, u snabdevanju vodom, proizvodnji, prenosu i distribuciji električne energije, uglja, nafte i gasa, zatim u poslovima neophodnim za izvršenje međunarodnih obaveza Srbije i u osnovnom obrazovanju. S. J.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
