Iako u Ulici Koče Kolarova u Zrenjaninu, koja pripada centralnoj gradskoj zoni, nema parkinga i zelenila koje je grad dužan da održava, ugostitelji i njihovi gosti ipak tu ne mogu da parkiraju automobile iako za to ima mesta. Prema novouvedenom propisu, vozilo može da se parkira samo na kolskom prilazu kući u okviru koje se nalazi lokal, a dozvoljeno je parkiranje samo jednog automobila.
Ovakvom uredbom ugostiteljima se dodatno otežava posao i nameće još jedna u nizu dažbina koje moraju da plate državi i lokalnoj samoupravi, a povrh svega problem nastaje i kada privrednik želi da zatraži dozvolu za parkiranje. Vlasnik jednog od 50 lokala u ovoj ulici, Dejan Grbušić, kaže za Danas da je prema novoj Uredbi zabranjeno parkiranje bilo gde osim na kolskom ulazu i da i on kao i drugi ugostitelji imaju problema, jer ne mogu da parkiraju više od jednog vozila.
– Imam dvoja kola koja mi, između ostalog, služe za dostavu i sada više nemam gde da ih parkiram. Da ne govorimo o gostima – kaže Grbušić.
Međutim, uredba kojom se zabranjuje parkiranje na nečemu što nije zvaničan parking postoji i on nema nameru da to ne poštuje, ali je naišao na problem kada je pokušao da dobije dozvolu za parking.
– Mesta ima za parkiranje i, kada sam pokušao da saznam na koji način mogu da dobijem dozvolu, u Direkciji za uređenje grada su mi rekli da odluka o dozvoli za parkiranje postoji, ali je smeštena u poseban odeljak pod nazivom Higijena i da zbog toga Direkcija nije nadležna – ističe Grbušić.
Odatle su ga, kaže, uputili u Opštinu u kojoj su mu opet rekli da je „za to nadležna Direkcija za uređenje grada“. Slučaj iz Zrenjanina nije usamljen, tvrdi portparol Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić, slično je i u Beogradu i drugim gradovima i često se dešava da ljudi iz državnih institucija „bukvalno spavaju na probleme“.
– Zbog njihovog inertnog ponašanja privredi je ovako kako jeste, umesto da se olakša onima koji žele da rade i da zapošljavaju ljude, kod nas ispada kao da mi postojimo zbog birokratije, a ne ona zbog nas. U poslednjih deset godina Srbija je zato učinila u ovoj oblasti najmanji napredak od svih zemalja u regionu – naglašava naš sagovornik.
Ugostitelji imaju velika opterećenja, kaže on, od kojih trećina ide u republičku kasu, a dve trećine u opštinsku, a nameti su veliki i gomila je onih koji otežavaju rad ugostiteljima.
– Manji restoran sa 12 zaposlenih u Beogradu samo za kojekakve takse mora da izdvoji više od 570.000 dinara mesečno. Na primer ugostitelji plaćaju iznošenje smeća 11,5 dinara po kvadratnom metru. Takva uredba ne postoji nigde osim kod nas da se smeće naplaćuje po kvadratnom metru, a ne po količini. Neki tako plaćaju samo za to 10.000 do 15.000 dinara – napominje Rajić.
Osim toga, privrednici vodu plaćaju 100 odsto skuplje nego građani, ističe Rajić, a do 70 odsto više novca se od njih uzima i za parking. SOKOJ-u i OFPS-u vlasnici ugostiteljskih radnji plaćaju od dva do pet puta više nego njihove kolege u okolnim zemljama, a kao primer navodi to da vlasnik lokala od 60 kvadratnih metara u centru Londona za slične dažbine izdvaja oko 480 evra, dok oni u Beogradu plaćaju za isto to od 750 do 800 evra.
– Beograd je možda i najveći problem, ali razlog tome je što čak 60 odsto ovakve delatnosti u celoj Republici trenutno jeste u glavnom gradu, a kad vidite da postoje nekih četrdesetak različitih izdataka onda je jasno što se sve više lokala zatvara – napominje naš sagovornik.
Samo prošle godine, tvrdi Rajić, uvedeno je 13 novih taksi privredi, od toga četiri ili pet ugostiteljima, a nova koja tek treba da stupi na snagu je i taksa za javnu rasvetu.
– Opstaju samo oni na najprometnijim mestima jer ostali ne mogu da zarade dovoljno da bi pokrili troškove i da im ostane. Samo od 2008. do danas je u ulici Cara Dušana u Beogradu zatvoreno više od 60 lokala, a ukupno je samo u centralnim beogradskim opštinama zatvoreno oko 41,5 odsto njih – ističe Rajić.
Ono što bi trebalo uraditi jeste, napominje on, nešto što u nekim ozbiljnijim zemljama već postoji – takse naplatiti velikim i srednjim preduzećima, a male osloboditi toga.
– Male firme, a takvih je oko 99 odsto kod nas, služe da bi zapošljavale ljude i njima treba omogućiti da rade. Ovde država tera one koji počinju da rade da već prvog meseca plate oko 60.000 dinara dažbina, dok još nisu počeli da zarađuju – kaže Rajić.
Astronomske marže
Dragoljub Rajić na primeru jedne litre alkoholnog pića objašnjava koliko je ugostiteljima zbog silnih dažbina teško da zarade u današnje vreme. „Marža na litru alkoholnog pića u lokalima 1985. bila je 230 odsto, a da bi sada isplatili sve troškove i pritom imali neku zaradu ugostitelji moraju tu maržu da podignu na 460 odsto. Znači da ako plati flašu 500 dinara mora da je proda za bar 2.200 dinara“, kaže Rajić. Sve to na kraju plate građani, ali napominje on, onda nije ni čudo što ljudi sve manje izlaze, a lokali se zatvaraju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
