Foto: Shutterstock/ MAXSHOT.PLAko želimo da kupimo novo grejno telo, pred nama je veliki broj opcija. Dr Mladen Josijević sa Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu piše o isplativosti različitih rešenja, i o tome kako Srbija može da pospeši ugradnju najčistijih i najefikasnijih, kao što su toplotne pumpe.
- Prosečna potrošnja energije za grejanje u Srbiji je oko 120-150 kWh po kvadratnom metru godišnje, što je skoro dvostruko više od proseka u zemljama Evropske unije
- Prvi korak uvek treba da bude smanjenje potrebe za grejanjem kroz dobru termoizolaciju objekta i zamenu stare stolarije
- Iako su dugoročno najisplativije i najefikasnije, toplotne pumpe se izdvajaju kao investiciono najskuplje rešenje
- Potrebne su sistemske subvencije i podsticaji za termoizolaciju, zamenu stolarije i ugradnju energetski efikasnih sistema grejanja sa naprednom regulacijom
- U međuvremenu, Srbija šalje pogrešne signale: primera radi, snižavanje granice za ulazak u crvenu zonu sa 1600 na 1200 kWh veoma nepovoljno utiče na domaćinstva koja se greju na toplotnu pumpu
Stanje sa grejanjem u Srbiji može se opisati kao pretežno tradicionalno, energetski neefikasno i snažno povezano sa lošim kvalitetom stambenog fonda.
Jedan od ključnih problema je činjenica da se ogrevno drvo koristi uglavnom nekontrolisano, u starim i tehnički zastarelim uređajima. Veliki broj domaćinstava se greje pomoću tradicionalnih peći i šporeta na čvrsto gorivo, poput tzv. „smederevca”, čija se realna efikasnost u praksi često kreće između 40 i 60%, a kod loše održavanih uređaja i niže, piše za Klima101 Mladen Josijević.
To znači da se veliki deo energije iz goriva gubi, što dovodi do povećane potrošnje drveta, većih troškova grejanja i značajnog zagađenja vazduha. Iako postoje moderniji sistemi na biomasu sa efikasnošću od 75-85%, oni su još uvek slabo zastupljeni.
Međutim, problem grejanja u Srbiji nije samo u neefikasnim sistemima, već i u preteranoj potrebi za grejanjem koja proizilazi iz lošeg energetskog kvaliteta objekata.
Procene pokazuju da oko 80-85% stambenih zgrada u Srbiji ne ispunjava osnovne standarde energetske efikasnosti, dok oko 20% objekata nema nikakvu termičku izolaciju.
Zbog toga je prosečna potrošnja energije za grejanje u Srbiji oko 120-150 kWh po kvadratnom metru godišnje, što je približno dvostruko više od proseka u zemljama Evropske unije.
Može se zaključiti da je najveći problem grejanja u Srbiji kombinacija neefikasnih, zastarelih sistema grejanja i lošeg energetskog omotača objekata, što zajedno stvara začarani krug visoke potrošnje energije, visokih troškova i ozbiljnih ekoloških posledica.
Presek stanja: Kako se grejemo u Srbiji
Oko dve trećine domaćinstava greje se individualno, a kao glavni energent i dalje dominira ogrevno drvo, koje koristi približno 30–35% domaćinstava na nivou cele zemlje, dok u ruralnim sredinama taj procenat prelazi i 60%.
Daljinsko grejanje iz toplana koristi oko 25% domaćinstava, uglavnom u većim gradovima, dok se električna energija koristi u oko 20%, a prirodni gas u približno 10% domaćinstava.
Ovakva struktura pokazuje snažno oslanjanje na čvrsta goriva i individualna ložišta, uz relativno malu zastupljenost savremenih i visokoefikasnih sistema grejanja.
Šta treba da uradimo u svojim domaćinstvima?
Prvi korak uvek treba da bude smanjenje potrebe za grejanjem kroz dobru termoizolaciju objekta i zamenu stare stolarije, jer se time mogu ostvariti najveće uštede. Tek nakon toga ima smisla ulagati u savremene, energetski efikasne sisteme grejanja sa dobrom regulacijom, pravilno dimenzionisane prema objektu.
Ugradnjom fasadne izolacije i zamenom dotrajale stolarije moguće je smanjiti potrebu za toplotnom energijom za 50-70%, čime se potrošnja spušta na oko 50-70 kWh po kvadratnom metru godišnje.
Time se ne samo smanjuju troškovi grejanja, već se istovremeno smanjuje potrošnja goriva, pritisak na šumske resurse i emisija zagađujućih materija. Zatim sledi izbor grejnog tela.
Tamo gde postoji infrastruktura i ekonomska opravdanost, prirodni gas predstavlja prelazno, relativno čisto i efikasno rešenje u odnosu na čvrsta goriva.
Dugoročno najodrživije rešenje su toplotne pumpe, ali samo uz ispunjene preduslove: dobro izolovan objekat, niskotemperaturni sistemi grejanja poput podnog, zidnog ili tzv. fan-coil sistema i razumno dimenzionisanu grejnu površinu.
Električna energija ima smisla u kombinaciji sa visokoefikasnim sistemima i dobrim omotačem objekta, ali ne kao direktno grejanje u loše izolovanim kućama.
Ono što bi se postepeno moralo napustiti su zastareli i neefikasni sistemi grejanja na čvrsta goriva, naročito stari šporeti i peći na drva i ugalj sa niskim stepenom iskorišćenja, kao i nekontrolisano loženje drveta u objektima sa velikim toplotnim gubicima. Takvi sistemi dovode do velike potrošnje energije, visokih troškova i zagađenja vazduha, pa dugoročno nisu ni ekonomski ni ekološki održivi.
Zašto se ove pozitivne promene ne dešavaju dovoljno brzo u Srbiji?
Istraživanja i analize koje sam sproveo, koje još uvek nisu objavljene u celosti, a tiču se isplativosti različitih energenata za grejanje domaćinstava u Srbiji, pokazuju da tržište ne favorizuje ekološki najčistija rešenja, već pre svega ona koja su u datom trenutku ekonomski najpovoljnija za krajnjeg korisnika.
Naravno, odluke domaćinstava se dominantno donose na osnovu početnih investicionih troškova i mesečnih izdataka za energente, a grejanje se posmatra pre svega kroz prizmu „koliko košta“ i „da li je dostupno“.
Analize investicionih ulaganja i troškova eksploatacije različitih sistema pokazuju da je, dugoročno gledano, grejanje na drva i dalje najisplativije u pogledu ukupnih troškova, naročito u individualnim objektima i ruralnim sredinama gde je ogrevno drvo dostupno.
Sa druge strane, grejanje pomoću električnog kotla ili individualnih električnih grejnih tela predstavlja najskuplju opciju zbog visoke potrošnje električne energije i nepovoljnih tarifnih sistema.
Toplotne pumpe se izdvajaju kao investiciono najskuplje rešenje, ali zahvaljujući vrlo niskim troškovima eksploatacije u odnosu na električne kotlove i sisteme na pelet, period povrata investicije se kreće oko 5 do 7 godina.
Međutim, u poređenju sa gasnim kotlom, period otplate toplotne pumpe je znatno duži i iznosi oko dvadeset godina, što objašnjava zašto se gas u praksi često doživljava kao ekonomski prihvatljivije rešenje, iako nije dugoročno najčistije.
Ovi rezultati jasno ukazuju da tržište trenutno nagrađuje ekonomsku isplativost, dok se ekološki benefiti prepoznaju sporije i uglavnom tek uz dodatne podsticaje ili subvencije.
Država treba da vodi aktivniju energetsku politiku
S obzirom da tržište samo ne nagrađuje dugoročno najbolja rešenja, uloga države treba da bude stvaranje uslova u kojima se energetski efikasna i čistija rešenja podstiču, a neefikasna postepeno napuštaju.
To podrazumeva sistemske subvencije i podsticaje za termoizolaciju, zamenu stolarije i ugradnju energetski efikasnih sistema grejanja sa naprednom regulacijom, kao i jasne standarde i kontrolu kvaliteta uređaja na tržištu.
Istovremeno, tarifna politika mora biti usklađena sa ciljevima energetske tranzicije, jer nagle i nepovoljne promene u obračunu električne energije mogu destimulisati ulaganja u savremene sisteme poput toplotnih pumpi.
Na primer, snižavanje granice za ulazak u crvenu zonu sa 1.600 kWh na 1.200 kWh veoma nepovoljno utiče na domaćinstva koja se greju na toplotnu pumpu, jer ona u takvom scenariju mogu imati i do 400 kWh potrošnje mesečno obračunate po najskupljoj tarifi, što predstavlja ozbiljan udar na kućni budžet.
Sve ove računice će se u budućnosti sigurno menjati, ali verovatno ne naglo i ne u jednom pravcu.
Iako je realno očekivati da će prirodni gas dugoročno poskupljivati zbog geopolitičkih okolnosti, klimatskih politika i rasta troškova emisija, nije izvesno da će u kratkom roku to poskupljenje biti toliko izraženo da samo po sebi dovede do masovne promene sistema grejanja u domaćinstvima.
Samim tim, gas će još neko vreme ostati konkurentan i relativno prihvatljiv energent, posebno u urbanim sredinama gde infrastruktura već postoji i gde su investicioni troškovi prelaska na alternativne sisteme visoki.
Sa druge strane, poslednjih godina se beleži jasan rast interesovanja za toplotne pumpe, pre svega zbog njihove visoke efikasnosti i niskih eksploatacionih troškova.
Međutim, nedavne promene u tarifnom sistemu naplate električne energije, posebno snižavanje praga za ulazak u crvenu zonu, verovatno će usporiti ovaj trend.
Umesto potpunog odustajanja od toplotnih pumpi, realnije je očekivati prilagođavanje – domaćinstva koja već koriste ili planiraju da koriste toplotne pumpe biće dodatno motivisana da npr. investiraju u solarne fotonaponske sisteme na krovovima svojih objekata, kako bi deo ili čak celokupnu godišnju potrošnju električne energije pokrili iz sopstvenog izvora.
Zbog toga se može očekivati blago usporavanje rasta broja novih instalacija toplotnih pumpi, ali istovremeno i značajno povećanje ulaganja u solarne elektrane za sopstvenu potrošnju.
Dugoročno gledano, kombinacija energetski efikasnog objekta, toplotne pumpe i proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora ostaje najstabilnije i najotpornije rešenje na buduće promene cena energenata. U međuvremenu, gas će verovatno zadržati ulogu prelaznog energenta, ali sa sve većim rizikom od rasta troškova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
