Šuma zagađenija mikroplastikom od grada – studija otkriva zašto

To pokazuje nova studija sa Univerziteta u Lidsu i Oksforda: britanski naučnici pronašli su veće količine sitne plastike u ruralnim, šumovitim okruženjima nasuprot urbanizovanim lokacijama. Ovi neočekivani, kontraintuitivni rezultati dovode u pitanje pretpostavku da je zagađenje mikroplastikom većinski problem urbanih sredina, prenosi portal Klima101.

Autori su ponudili i objašnjenje: drveće i ostala vegetacija hvataju čestice plastike iz atmosfere, doprinoseći njihovom nagomilavanju u šumovitim predelima.

„Naše istraživanje otkriva da ruralna područja nisu nužno zaštićena od mikroplastike u vazduhu i ističe kako prirodni elementi, poput drveća, oblikuju obrasce zagađenja”, objasnio je dr Gbotemi Adediran. „Ovo pokazuje da taloženje mikroplastike ne zavisi samo od ljudskih aktivnosti, već i od faktora životne sredine, što je ključno za nadzor, kontrolu i suzbijanje ovog vida zagađenja.”

Tokom tri meseca istraživanja, naučnici su merili dnevno taloženje mikroplastike i u šumovitim predelima detektovali čak 500 mikroskopskih čestica po kvadratnom metru. Ova stopa tzv. atmosferske depozicije skoro je duplo veća od one zabeležene u samom gradskom jezgru.

Naučnici su analizirali koncentracije mikroplastike u centru grada, predgrađu i ruralnoj park-šumi

Nauci je još od ranije poznato da mikroplastika može da lebdi u vazduhu nedeljama. Njeno „prevozno sredstvo” su vrtložne vazdušne struje koje najmanje čestice nose i hiljadama kilometara pre nego što završe na zemlji.

U želji da ispitaju kako vremenski uslovi utiču na taloženje, tim naučnika je, u periodu od maja do jula 2023. godine na svakih dva-tri dana, uzorkovao i merio koncentracije sitne plastike. Za svoj eksperiment, izabrali su tri različite lokacije: centar Oksforda, predgrađe i Vajtam Vuds (Wytham Woods), drevnu park-šumu na severozapadu grada koja je u naučnim krugovima poznata kao „laboratorija na otvorenom” zbog decenija ekoloških istraživanja koja se tamo sprovode.

Suprotno očekivanjima, najveće ukupne količine mikroplastike izmerene su u šumi. Ovo ukazuje na to da lokalni meteorološki faktori, posebno brzina i pravac vetra, zajedno sa karakteristikama terena poput šumskog pokrivača, igraju ključnu ulogu u nakupljanju mikroplastike, piše u studiji.

Pomoću posebnog instrumenta visoke rezolucije, spektroskopa, autori istraživanja precizno su utvrdili i tip materijala. Dok je u park-šumi većina pronađenih čestica bila polietilen-tereftalat (PET), koji se koristi u odeći i posudama za hranu, u predgrađu je dominirao polietilen (PE) od kojeg se proizvode plastične kese.

Mikroplastično zagađenje u samom Oksfordu bilo je najraznovrsnije, odnosno bilo je zabeleženo najviše različitih tipova materijala. Ipak, posebno su se izdvojile čestice etilen-vinil-alkohola (EVOH), polimera koji se koristi u višeslojnim ambalažama za hranu, komponentama automobilskih sistema za gorivo i plastičnim folijama.

Naučnici su na ove tri lokacije pronašli 21 vrstu plastike što rasvetljava koliko je poreklo mikroplastičnog zagađenja kompleksno i raznovrsno. Iako je veličina mikroplastike varirala, i do 99% pronađenih čestica bilo je najmanjih dimenzija, nevidljivih ljudskom oku.

Varirala je i količina mikroplastike izmerene tokom jednog dana, od 12 do 500 čestica po kvadratnom metru. A ulogu u tome odigrali su i vremenski uslovi.

Naime, kako su naveli sa Univerziteta u Lidsu, tokom mirnih i sunčanih dana, kada je atmosferski pritisak visok, taloženje čestica bilo je manje. Nasuprot tome, u vetrovitim danima, naročito kada vetar duva sa severoistoka, čestice su padale u većim količinama. Kiša je smanjivala broj čestica koje su stizale do tla, ali one koje bi se taložile tada su bile veće.

I ovo istraživanje potvrđuje što i mnoga pre: u dobu koje neki eksperti nazivaju „plastičnim”, mikroplastika je svuda oko nas (pa i u nama).

„Široko prisustvo sitnih čestica izaziva zabrinutost zbog mogućih zdravstvenih rizika pri udisanju”, upozorio je dr Gbotemi Adediran, „bilo da ljudi žive u gradu ili na selu.”

Od zagađenja mikroplastikom ne možemo se sakriti ni u prirodi: ono je prodrlo i do najviših planinskih vrhova i najskrivenijih delova okeana, zavladalo vazduhom i oblacima, potencijalno narušavajući zdravlje naših respiratornih organa.

Ali rešenje problema zapravo nije u begu, već u smanjenju globalne proizvodnje plastike koja je, kako se čini, postala neodvojivi deo vazduha koji dišemo.