15 minuta najglasnije tišine

Disanje, zujanje drona, po koji dečiji glas. To je sve što se čulo sa Slavije u nedelju kada je na satu otkucalo 16.30, kada su hiljade ljudi sa upaljenim svetlima na telefonima odali počast petnaestominutnom tišinom nastradalima u urušavanju nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Najglasniji povik građana sa ovog skupa bilo je upravo ćutanje, jer kada toliki broj ljudi zaćuti to niko ne može da ignoriše.

Beograd nikad nije bio tiši nego na tih 15 minuta, a ipak, glas građana se nikada jasnije i glasnije nije čuo.

Nakon skoro dva meseca disperzivnih akcija koje je vlast minirala pozivajući se na broj učesnika, građani su juče pokazali koliko ih ima.

Emocije koje su zavladale masom u tih petnaest minuta bile su pomešane, ljudi koji se bez reči gledaju istovremeno žaleći povod i proslavljajući odziv.

Tišina je odjeknula i do Andrićevog venca, koji je već više od deceniju zvučno izolovan kada je glas građana u pitanju.

Čak ni predsednik Vučić, mada već očekivano manipulišući brojkama prisutnih, metodom poznatom kao „čovek plus zimska jakna zauzimaju tri kvadratna metra“, nije mogao da potceni masovnost i težinu ovog skupa. Neverovatno ali istinito, građani su tišinom naterali predsednika da ih bar na trenutak primeti i, makar to bile i samo prazne reči, kaže da želi i da ih čuje.

Nije predsednik ni ovu priliku propustio da koliko je god moguće u očima svog biračkog tela umanji broj ljudi koji su učestvovali na ovom protestu, ali građani ovog puta nisu bili ni „šačica ljudi“, ni strani plaćenici ni huligani opozicije, već „opoziciono orijentisani građani“.

Masovnost ovih protesta, svakako, imala je jedan ključni preduslov, a to je da su posle mnogo godina građani znali zbog koga izlaze i koga podržavaju.

Studenti koji su u blokadama fakulteta već skoro mesec dana, protestnim akcijama koje se odvijaju poslednjih nedelja doneli su novu dimenziju. Tako su i na ovom skupu oni bili ti uz koje su građani stali i koje su podržali.

Aktiviranje mladih mnogima predstavlja „svetlo na kraju tunela“, a oni u svojoj međusobnoj solidarnosti pokazali da mladi nisu nezainteresovani, neostrašćeni i isključeni iz života. Studenti i mladi uspeli su ono što opozicija ne uspeva već godinama. Ujedinjeni u svojim zahtevima i nepokolebljivi u stavovima, kontinuirano teraju aktuelnu vlast da pravi ustupke, a čak su i društveni dijalog vratili na sto, ako je verovati rečima predsednika Vučića.

U svakom slučaju, ostaće upamćeno da se tokom najmasovnijeg protesta ikad održanog u Srbiji najglasnije čula tišina. A istorija je ubedljivo pokazala da tiha voda breg roni.