Da li je opozicija zagrizla mamac koji im je pripremila vlast?

Upravo takav scenario u režiji opozicije predsednica parlamenta kao da je priželjkivala, kako bi svima koji gledaju tv prenose poručila- eto to je ta opozicija koja hoće obojenu revoluciju. Da bi začinila opštu sliku, kolege iz opozicionih klupa nazvala je terorističlpm bandom, sliedžijama i mrziteljima, poručujući i da će vlast zajedno sa studentima pobediti.

Ali sve je moglo biti drugačije da se predsednica parlamenta, najodgovornija za stanje u skupštinskoj sali držala slova zakona, da vlada u ostavci ne može da predlaže bilo kakve zakone.

Sve bi bilo drugačije da je prihvatila predlog opozicije da na dnevni red stavi usvajanje ostavke premijera Miloša Vučevića, koji je ostavku podneo još 28. januara i izmene Zakona o obrazovanju kojima se ispunjava jedan studentski zahtev.

Umesto toga, vladajuća koalicija izglasala je dnevni red na kom se nalazilo još desetine izmena zakona.

Imala je Brnabićeva i drugu mogućnost , kada je bačena dimna bomba, da da pauzu i prekine sednicu. Ništa do toga nije uradila,već je imitirajući žrtvu uz jecaje, sva isflekana nastavila sednicu, pokazujući srpsku zastavu koju je potom bacila iza sebe kao krpu.

Čini se, ipak, da je opozicija – da li namerno, ili slučajno – uspela da zagrize taj mamac na koji ova vlast igra već dugo, a to je da oni isprovociraju incident, kako bi opozicioni poslanici reagovali.

Iako je jasno da opozicija nema baš preveliki prostor za manevar, da se njihovi predlozi zakona ne usvajaju, da je isto sa amandmanima, da im se onemogućava da govore i iznesu političko mišljenje, možda je na drugačiji način mogla da manifestvuje svoje nezadovoljstvo, a ne bacanjem dimnih bombi, kao na fudbalskim utakmicama.

Jasno je da time ništa nisu postigli, nisu dobili ni jedan politički poen, već su kako neki tvde dali šlagvort Vučiću da razmišlja o uvođenju vanrednog stanja. Posebno je nepopularan njihov potez, nakon mirnih studentskih šetnji i poruka koje oni šalju.

Možda je bila bolja odluka, kojoj je opozicija pribegla drugog dana zasedanja, da ne ulazi u skupštinsku salu i da ignoriše tu instituciju, koja odavno ne liči na mesto demokratije.

Ovako rizikovali su da ih javnost vidi kao nasilnike, bez obzira što su flašice koje su pogdile neke poslanice vladajuće većine doletele baš iz redova te većine i što Miloš Jovanović, lider DSS nije poprskao trudnu poslanicu suzavcem. Jer propaganda vlasti mnogo je jača, nego opoziciona.

I šta je drugo nego propaganda kada predsednik države na intenzivnoj nezi, gde posete nisu dozvoljene odmah poseti povređenu poslanicu SNS Jasminu Obradović i kada sa jedne od njegovih televizija poruči da će knjigu – Kako je pobedio obojenu revoluciju – posvetiti još nerođenom Gavrilu, detetu poslanice Sonje Ilić, koja je u metežu navodno poprskana suzavcem.

I šta ostaje opoziciji nakon sve te dobro osmišljene propagande vlasti, koja je i priželjkivala takav skupštinski scenario. Ostaje im samo da se brane kako nikoga nisu povredili i kako je bacanje dimnih bombi bio njihov način revolta, urađen sa ponosom. I možda im ostaje i da se sutradan brane i pred nekim sudom, ako im bude ukinut poslanički imunitet o kome inače, odlučuje Adminstrativni odbor u kome SNS ima većinu.

Pa predsednik Srbije i utorak je već rekao kako željno iščekuje šta će tužilaštvo da uradi.

Nakon svega što se dogodilo u utorak u srpskom parlamentu kristalno je jasno da je vlast otela skupštinu od građana i da je opziciji možda najbolje da ignoriše i tu instituciju, do nekih novih izbora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.