Ko je sve u Srbiji štrajkovao glađu: Od Vuka Draškovića do Dijane Hrke

*Svi naprednjački plagijati štrajka glađu

Razlog ovog drugog štrajka glađu, kako tvrde naši sagovornici, ima za cilj da obesmisli najekstremniji vid lične i političke borbe na koji se odlučila majka poginulog mladića. Jer poslanik SNS, kao deo vldajuće većine i čak predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe mogao je iz same skupštine da menja stvari kojima je nezadovoljan, a ne da to čini spolja, iz šatora kontraštrajkom.

Ali manir naprednjaka je baš u tom kontra, kontraštrajku, kontraprotestu, kontrazahtevima. Mnogi se verovatno više ni ne sećaju da je grupa „studenta koji žele da uče“ najavljivala da će 1.juna stupiti u štrak glađu, ako ne počne nastava na fakultetima.

Nisu stupili u štrajk, već su ga odložili do Vidovdana, 28. juna, dajući državi rok da reši njihove zahteve.
Nakon što ti zahtevi nisu ispunjeni do Vidovdana, štrajk glađu nije započet, a studenti se nisu oglasili povodom najavljenih aktivnosti.

Najbizarniji naprednjački plagijat štrajka gladju svakako je onaj iz maja 2020. godine kada su naprednjaci Sandra Božić i Aleksandar Martinović, na ulazu u parlament štrajkovali zbog stanja u društvu koji su, između ostalog, sami kreirali. Štrajkovali su ukupno dan i po. A taj štrajk bio je odgovor na štrajk glađu samostalnog pooslanika Miladina Ševrlića, koji je protestvovao na taj način zato što parlament ne raspravlja o situaciji na KiM.

Njemu se na stepeništu parlamenta već prvog dana pridružio Boško Obradović, tada poslanik Dveri. Ševrlić je drugog dana prestao sa štrajkom navodeći da je ovo jedinstven slučaj da je kao idejni tvorac štrajka, bio medijski ugušen sa jedne strane štrajkom Dveri, a sa druge strane štrajkom glađu poslanika Srpske napredne stranke.

Obradovć je zajedno sa svojim stranačkim kolegom Ivanom Kostićem nastavio štrajk, koji je po savetu lekara prekinut 20. maja.

*Drašković i Živković začetnici ovog vida borbe

Istorija političkih štrajkova glađu u Srbiji je poprilično duga, a začetnik ovog vida borbe je nekadašnji predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković.

On je štrajk glađu počeo u bolnici 1. jula 1993. gde je prebačen nakon hapšenja. On i njegova supruga Danica su bili uhapšeni i pretučeni 1. juna kada se policija sukobila sa demonstrantima ispred Skupštine Srbije. U zatvoru su bili izloženi surovom zlostavljanju. Olobođeni su 9. jula nakon što je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević doneo odluku o aboliciji, a toj odluci prethodili su pozivi svetskih lidera da se opozicionar i njegova supruga oslobode.

Mijat Kostić iz Novog trećeg puta podseća i na dvodnevni štrajk glađu Zorana Živkovića tokom izbora u Nišu 1996.godine.

Živkoviću je nakon dvodnevnog štrajka od strane Gradske izborne komisije ispunjen zahtev da opozicija dobije kontrolore na biračkim mestima.

„Ostali štrajkovi su mahom bili simbolički, ili brzo obustavljeni bez rezultata. Najpoznatiji je štrajk glađu i žeđu tadašnjeg opozicionara Tomislava Nikolića iz aprila 2011, koji je tražio raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora“, podseća Kostić.

Nikolić nije prekinuo štrajk nakon posete i apela predsednika Srbije Borisa Tadića, ali jeste na molbu tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja. Prvo je 21. aprila prekinuo štrajk žeđu, a tri dana kasnije, simbolično, na Uskrs i štrajk glađu. Njegov zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora tada nije ispunjen, ali mu se gladovanje isplatilo godinu dana kasnije kada je na predsedničkim izborima pobedio Tadića.

*Može li štrajk glađu da razbudi uspavane mase

„Politički štrajk koji je privukao veliku pažnju bio je onaj Marinike Tepić iz Stranke slobode i pravde u decembru 2023, koja je (zajedno sa još dve koleginice iz poslaničkg kluba) štrajkovala glađu zahtevajući poništavanje izbornih rezultata u Beogradu i raspisivanje novih, fer izbora. Nakon dvanaest dana štrajka, Tepić je štrajk prekinula na molbu lekara i zbog narušenog zdravlja,ali bez političkog uspeha“, navodi Kostić.

Iako često bez neposrednog efekta, kako kaže naš sagovornik, štrajk glađu može mobilisati širu podršku političkih simpatizera i tako dodatno doprineti ostvarenju političkih ciljeva. Kako kaže, takav vid protesta može stvoriti kritičnu masu za predstojeće izbore kao u slučaju Tomislava Nikolića ili “razbuditi” uspavane mase u cilju protesta i vršenja većeg pritiska na institucije kroz aktivističko delovanje.

Takav slučaj je zabeležen nedavno , tokom ovogodišnjeg štrajka glađu i žeđu Marije Vasić, aktivistkinje i profesorke sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, koja je započela štrajk glađu i žeđu 13. maja. Dva dana kasnije je zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačena u zatvorsku bolnicu u Beogradu. Nakon šest dana štrajka glađu i žeđu i primanja infuzije u zatvorskoj bolnici u Beogradu, Vasićevoj je pritvorska jedinica zamenjena nanogicom.

Samo u ovoj godini bilo je dosta najava, ali i štrajkova glađu. Jedan od njih je i jedanaestodnevni štrajk glađu studenta Bogdana Jovičića u pritvorskoj jedinici. Daleko od očiju javnosti, takođe u pritvoru, glađu je navodno štrajkovao i bivši ministar Goran Vesić, koji je iz prtvora prebačen u bolnicu, a odatle na slobodu.

*Krik beznađa koji ne daje rezultate

„Štrajkovi u Srbiji, uopšte uzev, postali su krik beznađa pojedinaca ili grupa. Štrajk glađu je u tom smislu samo radikalizacija jedne forme koja ne daje rezultate, čak ni onda kada je masovna. Suština štrajka je uvek u poruci da sistem u nekom segmentu ne funkcioniše. Ali ako niko ne obraća pažnju na štrajk, bojim se da sistem apsolutno ne funcioniše“, smatra profesor na Fakultetu Političkih nauka Bojan Vranić.

Sagovornici Danasa primećuju i da je kod nas, kao i sve ostalo zbog polarizacije u društvu, i štrajk glađu obesmišljen. Tako da je veliko pitanje koliki može biti domet štrajka glađu, kao vida političke borbe, ako vlast ne reaguje i dobija da ispuni bilo koji zahtev. Pitanje je onda koliki su izgedi na uspeh štrajka glađu Dijane Hrke.