Kristofer Hil: Dijalog Srbije i Kosova mora da se preispita, napredak je prespor

U intervjuu za Kosovo onlajn, Hil je ocenio da su različiti pristup doveli do izvesne zabune, dodajući da bi voleo da vidi proces koji zaista ide ka normalizaciji, da ljudi koji žive, bilo u Mitrovici ili negde drugde, mogu da se probude ujutru i da znaju kakvi će im biti životi.

Na pitanje da li bi Odbor za mir koji je inicirao Donald Tramp mogao da ponudi rešenje za pitanje Kosova, iskreno kaže da ne zna, napominjući da je to složen problem, da poznaje i Srbe, ali i ljude na Kosovu, te da je potreban dijalog.

„Moraju da se upoznaju, umesto da ostanu na suprotnim stranama stola i viču jedni na druge, i ne mislim da bi proces trebalo da se održi kakav jeste“, rekao je Hil.

U kontekstu nove Nacionalne strategije odbrane, kako bi američke odbrambene i bezbednosne inicijative mogle da utiču na napore za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova i koji su rizici i prilike za regionalnu stabilnost?

Pre svega, mislim da ulazimo u doba u Evropi gde više nije pitanje samo ekonomija. Postoji mnogo bezbednosnih pitanja. Ukrajina je zaista promenila igru. Mislim da je veoma važno da zemlje ne samo budu u stanju da se brane, već, iskreno, da veoma ozbiljno razmotre pitanje kolektivne odbrane. Makedonija je, naravno, članica Natoa. Srbija nije. I u nekom trenutku, znate, svi se bave pitanjem kakva im je kolektivna odbrana potrebna? Srbija, na primer, ima veoma sposobnu vojsku, trebalo bi da razmotre kako mogu da sarađuju. Moje mišljenje, znam da ovo zvuči ekstremno, je da bi Srbija trebalo da se osvrne na Nato i Nato bi trebalo da se osvrne na Srbiju. To je nekako drugačiji način gledanja na to, ali mislim da smo u drugačijem dobu i verujem da moramo da shvatimo da živimo u opasnom dobu i da vidimo kako ćemo zajedno da prođemo kroz ovo.

Koje rizike i prilike ovakav pristup stvara za dugoročnu regionalnu stabilnost na Zapadnom Balkanu?

Rizik je, naravno, kada pokušavate da promenite stvari, uradite ih drugačije, imate stanovništvo koje bi moglo biti veoma zabrinuto zbog onoga što radite. Ljudi ne vole da voze autoputem, gde idu levo i desno, vole da voze pravo. Dakle, morate objasniti stvari javnosti. Javnost je veoma nervozna. Širom zemlje, širom sveta. Zato mislim da je ovih dana veoma važno da vlade objasne svojoj javnosti šta pokušavaju da urade kako bi zemlja bila bezbedna, kako bi osigurali bezbednost i sigurnost. Dakle, mislim da je to prva stvar. A druga stvar je da ne kažemo da idemo ka ratu, jer ne mislim da idemo, ali mislim da je najbolji način da se spreči sukob biti spreman. Kada ste spremni, šanse su da nećete imati sukob.

Kako bi ovaj pristup mogao da utiče na dijalog Kosova i Srbije u poređenju sa ranijim, više procesno vođenim naporima SAD i EU?

Mislim da dijalog zaista treba, mora da se preispita. Mislim da je napredak bio prespor. Mislim da je bilo različitih pristupa koji su doveli do izvesne zabune. Lično bih voleo da vidim proces koji zaista cilja ka normalizaciji i koji zaista jasno stavlja do znanja da ljudi koji žive, bilo da su u Mitrovici ili negde drugde, mogu da se probude ujutru i znaju kakvi će im biti životi. Mislim da je proces normalizacije, proces usmeren ka ostvarivim rezultatima, pravi put.

Može li pritisak za „brzi dogovor“ dovesti do nestabilnog ili nepotpunog rešenja — ili, alternativno, razbiti dugogodišnji zastoj?

Brzi dogovori često su oni koji nisu dobro razmotreni. A rezultat je da neko može pomisliti da mu je dogovor u redu, a onda razmisli o tome preko noći i onda ne želi da ga sklopi. Dakle, ako kupujete kuću ili kupujete mirovni sporazum, morate pažljivo da pogledate šta kupujete. I zato mislim da brzi dogovori, koji funkcionišu za kupovinu kompanije ili nečega, ne funkcionišu za odnose između zemalja.

U kojoj meri bezbednosne garancije, odvraćanje ili inicijative povezane sa SAD i Natom mogu da utiču na dijalog Beograda i Prištine?

Bezbednosne garancije su veoma važne u mnogim okolnostima, ali moraju biti stvarne garancije i moraju imati podršku uključenog stanovništva. Dakle, tražiti od SAD da preuzmu dodatne bezbednosne garancije, a da se zapravo ne pita narod, znači pozivati na mogućnost da imate bezbednosnu garanciju bez osnovne podrške koja im je potrebna. Dakle, kao i mnogim stvarima, i ovome morate pristupiti veoma pažljivo i sa razumevanjem da ako postignete nešto takvo, to zaista mora da funkcioniše.

Pitanje Kosova još uvek nije rešeno. Najpre je bilo pod okriljem UN, a sada se, bez uspeha, pregovara uz posredovanje EU. Može li Trampov Odbor za mir ponuditi rešenje?

Nemam pojma. Znam da je to složen problem. Poznajem Srbe, pošto sam živeo u Srbiji, znam da imaju veoma snažne stavove o tome. Znam da ljudi na Kosovu takođe imaju veoma snažne stavove o tome. Mislim da im je potreban dijalog. Moraju da rade na tome, takođe i na drugom planu. Moraju da se upoznaju, umesto da ostanu na suprotnim stranama stola i viču jedni na druge, i ne mislim da bi proces trebalo da se održi kakav jeste.

Da li Trampova administracija ima potpuno drugačiji pristup Zapadnom Balkanu?

Skeptican sam prema ljudima koji vrlo kratko pogledaju problem i misle da postoji lako rešenje.