Oči u oči sa Kričkom, i otkud tu Šapić?

Kada se na protestu ispred Ćacilenda, u znak podrške Dijani Hrki, majci Stefana Hrke ubijenog prilikom pada nadstrešnice, situacija stišala, negde iza 23 časa, odlučujem da se što pre domognem toplog i relativno udobnog kreveta jer dugački su dani za i pred nama. Sa koleginicom iz redakcije Ljiljom Bukvić krećem put Resavske ulice, gde se i rastajemo. Krevet je sve bliže i bliže.

Usput snimam privođenje nekih lica u kola saobraćajne policije, nastavljam dalje, stavljam slušalice i taman da pustim pesmu, ne lezi vraže, opet se tačnom pokazuje ona rečenica: „Čovek kad planira, a Bog se smeje“.

„Dobro veče, lična karta“, izgovara mi čovek sa obeležjima organa reda. „Dobro veče“, odgovorim, „ja sam novinar, šta je razlog legitimisanja?“.

„Snimali ste postupanje policije, pa da vidimo…“. Aha, znači to je, mislim se ja i pružam ličnu kartu i novinarsku legitimaciju u nadi da će sve ovo brzo da se završi. Dobro je da mi je u novčaniku, jer ni žuti press prisluk me ne bi spasio od privođenja. Mora da se ispuni kvota, „lov na zečeve“ ne sme stati.

Pogledom hvatam poznato lice, čuvenije, ako se to tako može nazvati, po imenu i delu, nego po liku. Vidi, vidi, imam tu čast da me legitimiše Marko Kričak lično. Dakle, istina je ono što se priča – da je niži čovek, ali „nabijen“ što bi se reklo žargonski.

Uzimaju policajci moja dokumenta, ali me i pitaju šta to imam u rancu. Na moj odgovor da na ramenima nosim gas masku, dobijem začuđeno pitanje policajca: „Šta će ti gas maska?“. Pa da se sačuvam od suzavca ako ga bude, odgovaram mu ja. „Dobro, dobro, daj da vidimo“, kaže on i pruža u ruku u manji džep na mom rancu iz kojeg vadi, ni manje ni više, nego čarape – i to s likom Aleksandra Šapića. Srećom po njega čiste. Poklon drugara za rođendan, koje mi se, iz meni nepoznatog razloga, vucaraju po rancu.

Kada ih je zaintrigiralo šta to imam u većem odeljku ranca, pitam ih šta je razlog pretresa. I tu se Kričak uključuje. Imaću, znači i priliku da čujem taj glas koji je studentkinji Nikolini Sinđelić, prema njenom sopstvenom svedočenju, pretio silovanjem.

„Nije pretres, to se zove pregled“, kaže komandir JZO, a kolega mi njegov dobacuje: „Da, da, evo niko ti ne dira stvari, ti ih sam izvuci“. Znači, čarape se ne računaju.

Vadim sve iz ranca: gas-masku, neko izdanje Danasa i Nedeljnika, ređam ih jedne do drugih na stepenice, a Krička zanima da li imam neku pirotehniku ili možda nedozvoljna sredstva. „Ma kakva pirotehnika, kažem Vam lepo da sam novinar“, odgovaram ja, već iznerviran trajanjem ovog nepotrebnog zaustavljanja. Dok vraćam ranac na leđa, Kričak uzima moju ličnu kartu i fotografiše je telefonom – da zna, kaže, koga je legitimisao.

Dok vraćam stvari Kričak me pita što sam zadihan i na moj odgovor da sam umoran od posla, kaže mi on: „Eto i mi radimo svoj posao. I vidite kako smo fini“. Uz osmeh. Pogledam ga, i bez salutiranja, mu kažem: „Prijatno veče“. Odgovori i on meni isto.

Ima nešto jezivu u tom osmehu i pogledu, mislim se nakon što sam kolegi Vojislavu javio kakvu sam čast imao. Tačno bih mogao da zamislim ovog čoveka kao vođu nekog vojnog puča u Latinskoj Americi, kao glavnog u vojnoj hunti. Da do toga dođe ovde u Srbiji, njegov Gazda bi za Krička bio mala maca, uveren sam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.