Kako je princ Filip Karađorđević čestitao rođendan svom ocu Aleksandru?

Tekst princa Filipa Karađorđevića prenosimo u celosti:

„Sada, kada moj otac, Prestolonaslednik Aleksandar, puni osamdeset godina, osećam duboku dužnost da odam priznanje čoveku čiji je život ujedno svedočanstvo istorije, moralne postojanosti i tihe žrtve u ime časti, otadžbine i predaka.

Malo je ljudi čiji je prvi dah bio simboličan kao njegov. Rođen 17. jula 1945. godine u Londonu, u hotelu Kleridžis, u apartmanu koji je, na lični zahtev premijera Vinstona Čerčila, proglašen za jugoslovensku teritoriju, on je na svet došao kao legitimni naslednik prestola u trenutku kada mu je otadžbina već bila u rukama onih koji su kraljevsku porodicu proglasili za državne neprijatelje. Njegovo krštenje u Vestminsterskoj opatiji, uz kumstvo Kralja Džordža VI i buduće mlade Kraljice Elizabete II, bilo je čin duboke simbolike. Dostojanstvo i legitimitet ne mogu biti izgnani.

Moj deda, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II, nikada nije abdicirao. Nasilno je lišen prava na povratak, a 1947. godine komunistička vlast mu je oduzela državljanstvo i konfiskovala porodičnu imovinu. Moj otac je odrastao u senci nepravde, ali i u svetlosti odgovornosti.

Vaspitavan u duhu dužnosti i služenja, školovao se u Švajcarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, gde je završio Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu. Kao oficir britanske vojske služio je u 16/5 puku Kraljevskih Kopljanika, na Bliskom Istoku, u Nemačkoj, Italiji i Severnoj Irskoj. Kao kapetan, poneo je titulu šampiona britanske vojske u skijanju i ostavio utisak čoveka discipline, časti i hrabrosti.

Iako je smrću moga dede postao titularni Kralj Srbije i Jugoslavije, moj otac se svesno odrekao javnog korišćenja te titule. Ne iz straha. Ne iz slabosti. Već iz skromnosti. Kao čovek mira i nacionalnog jedinstva, nije želeo da unesrećenoj i podeljenoj naciji doda još jednu podelu. Njegovo ćutanje bilo je vapaj za jedinstvo.

Humanitarno, Prestolonaslednik Aleksandar je uneo više miliona evra pomoći u Srbiju, uz podršku srpske dijaspore i prijatelja iz čitavog sveta, podržao je bolnice, škole, domove, porodice i pojedince. Zbog toga je 2015. godine odlikovan najvišim francuskim ordenom, Ordenom Legije časti u rangu komandera, ordenom koji je nosio i njegov pradeda, slavni oslobodilac, Kralj Petar Prvi. Ta simbolika nije slučajna. Ona svedoči o trajanju jedne loze koja, čak i kada je daleko od prestola, ostaje blizu narodu.

Posebno vredan je podatak da je Prestolonaslednik Aleksandar prvi u istoriji Kraljevskog doma Karađorđevića koji je dočekao rođenje unuka, Princa Stefana i Princeze Marije. Zahvaljujući njemu, po prvi put u istoriji, u Srbiji danas žive tri generacije potomaka Vožda Karađorđa. To nije samo porodična radost. To je nada i svedočanstvo o obnovi.

Pored toga što je sa Njegovim Veličanstvom Kraljem Čarlsom Trećim kum, oni su bili i školski drugovi u Škotskoj, u Gordonustanu. Moj otac neguje duboke prijateljske veze sa brojnim evropskim kraljevskim domovima. Upravo zahvaljujući njegovom ugledu i dostojanstvu, Srbiju su u prethodnim decenijama posetili članovi mnogih kraljevskih i plemićkih porodica. On je taj koji je obnovio međunarodno poštovanje Srbije kroz lične odnose, doslednost i čast.

Godine 1989. započeo je svoj aktivni doprinos demokratskim promenama u Jugoslaviji. Organizovao je susrete opozicije u Budimpešti, Banjaluci, Atini i na Univerzitetu Harvard. Ti skupovi uticali su na izgradnju poverenja među demokratskim akterima i na ključnu pobedu 2000. godine.

Od 17. jula 2001. godine živi u Kraljevskom dvoru u Beogradu, domu koji su od ličnih sredstava sagradili njegov deda Kralj Aleksandar I i baka Kraljica Mrija. Ušao je u dvor ne kao trijumfator, već kao domaćin. Ne kao gospodar, već kao sluga naroda. Nije se vratio zbog titule, već zbog obaveze.

Njegovim zalaganjem dostojno su rehabilitovani i sahranjeni njegov otac, majka, baka i stric na Oplencu. Iz egzila su vraćeni posmrtni ostaci Kralja Petra Drugog, Kraljice Aleksandre, Kraljice Marije i Kraljevića Andreja i položeni u kriptu Zadužbine Svetog Đorđa. Time je ostvario zavet svog pradede, Kralja Petra Prvog, da svi Karađorđevići počivaju zajedno u njegovoj zadužbini na Oplencu. To nije bio samo čin porodične odanosti, već čin istorijskog dostojanstva i nacionalnog pomirenja.

Moj otac nije samo čuvar porodične istorije. On je most između prošlosti i budućnosti. On je simbol vrednosti koje nadživljuju režime: časti, strpljenja, mira, služenja i nade. U vremenu kada su mnogi tražili šta će dobiti od Srbije, on je bezuslovno davao sebe Srbiji. I nastavlja da daje.

Danas, kada gledam svog oca, gledam u ogledalo postojanosti. U primer kako se država voli bez mržnje. Kako se služenje ljudima meri ćutanjem, radom, neprekidnim insistiranjem na kulturi sećanja i poštovanju. Kao deda mojoj deci, Stefanu i Mariji, on je blag i odan. Kao čovek, dosledan.

Njegov život nije bio lak, ali je bio ispravan. Njegova biografija nije ispisana u sjaju dvora, već u tišini odanosti i dugom hodu ka povratku. On nije samo čuvar krune. On je čuvar vrednosti.

Na njegov osamdeseti rođendan, kao sin, ponosan sam. Kao građanin, zahvalan. A kao čovek, duboko dirnut što je u jednom vremenu kada se ideali ruše, on bio stena koja nije popustila. Srećan rođendan, oče!“