Jasno je da prosvetari ne mogu da žive i bez treće plate: Koji je sledeći potez?

I dok se spekuliše da bi istina o upotrebi oružja protiv više od 300.000 ljudi u Beogradu, 15. marta, moglo da postane peti studentski zahtev upućen režimu Aleksandra Vučića, opozicija i ProGlas izneli su u javnost svoje predloge o prelaznoj vladi koja bi stvorila uslove za fer i demokratske izbore.

Studenti u blokadi se o tim predlozima ne izjašnjavaju, pozivajući sve vreme sve društvene grupe na generalni štrajk, ograđujući se od svih opozicionih aktera u zemlji.

Prosvetni radnici, koji su se u velikom broju odazvali tom pozivu, štrajku i blokadi, ostali su bez dve plate i bilo je sasvim razumljivo, da neće moći da izdrže i bez treće ili četvrte… Međutim, ostale društvene kategorije nisu se odazvale i rizikovale egzistenciju.

Da li će se uskoro nešto promeniti i da li će studentska misija buđenja biti ostvarena time što će se sve veći broj građanki i građana odlučiti na blokadu mesta na kojima su zaposleni, a koji su od vitalnog značaja za funkcionisanje društva, za sada je neizvesno i ispostavljaju se pitanja o tome koji je sledeći korak, odnosno koliko vremena je još ostalo…

„Živimo u neobjavljenom vanrednom stanju“

– Srbija je ušla u četvrti mesec masovnog nezadovoljstva građana, štrajka svih univerziteta u Srbiji i studentskih protesta. Iako sva istraživanja pokazuju sve manju podršku vladajućoj koaliciji, vlast je izabrala gubitničku taktiku odugovlačenja rešenja putem stvaranja uslova za demokratske izbore i sasvim svesno ide na taktiku iscrpljivanja. Jasno je da ljudi u prosveti ne mogu da žive bez treće plate i ona misli da će ponižavanjem i ucenjivanjem ljudi u državnim službama, moći da uguši proteste – kaže za Danas Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u penziji.

Vlast ne interesuju sve veće tenzije u društvu, ističe dalje, kao što je ne interesuje napad nožem na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu, Nataliju Jovanović.

– Vučić očigledno misli da je njegov život mnogo dragoceniji od života bilo kod drugog građanina naše zemlje – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, izbor konfrontacije umesto pokušaja demokratskog rešenja političke krize, već ima drastične posledice na život u zemlji.

– Vlast sve brže gubi i međunarodnu podršku, koji plaćeni dolasci marginalnih javnih ličnosti (Rod Blagojević) neće popraviti. Mediji koje kontroliše vlast, posebno tabloidi, nikakve obzire više nemaju prema istini i pravilima profesije. I ranije su bili obični propagandni pamfleti vlasti a sad su angažovani na vrlo opasnom šuškanju koje ugrožava živote kritičara režima. Možda najbolje o njima govori da im je najčešći gost kralj ratnog huškanja i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj – kaže Žarko Korać.

Sve u svemu, napominje, živimo u neobjavljenom vanrednom stanju koje se pogoršava svakog dana.

– Zvučni top ili šta god je vlast potrebila protiv mirnih građana koji su ćutanjem izražavali poštu šesnaestorici građana ubijenih u padu nastrešnice u Novom Sadu, je jasan znak da je vlast već prekoračila granicu koja dalje vodi neograničenom nasilju – smatra on.

Kako dodaje, „možda je onaj besmisleni kamp ispred predsedništva Srbije, zvani duhovito Ćacilend, najbolji primer današnje vlasti Srbije: blato, izgaženo cveće, pokretni klozeti, šatori i metalne ograde, tako zamišlja izgleda vlast našu budućnost”.

– Vlast se neće promeniti, niti namerava. Jedino što ostaje razumnim ljudima u Srbiji je da stvore narodni front za odbranu zemlje. Taj front može da se zove kako god hoće ali bi ga činili pobunjeni studenti, političke opozicione stranke i građani koji ih podržavaju. Drugog izbora nema. Jer produžetak ovog oblika konfrontacije na ulicama koje imamo danas, dovešće pre ili kasnije do mnogo ozbiljnijeg nasilja. Onima koji uzurpiraju već izgubljenu vlast, može se suprotstaviti samo ujedinjeni front svih koji žele drugačiju Srbiju. Što pre to shvate nezadovoljni građani, biće brži izlaz iz duboke političke krize u kojoj je danas Srbija – objašnjava Žarko Korać.

U suprotnom, zaključuje, vrsta normalizacije ove krize vodi daljoj propasti demokratske budućnosti Srbije.

 „Niti ima potrebe da se studenti sada prebacuju sa sopstvenih na neke nove zahteve, bar ne ukoliko to sami ne žele…“

Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, odgovarajući na pitanje da li je trenutak da se nešto menja u studentskoj pobuni kaže za Danas da su studentski zahtevi od početka bili jasni i ograničeni.

– Tu leži i njihova snaga – njihovo ispunjenje je apsolutno neophodno da bi Srbija bila pravna država, a sa druge strane, vlast koja je okupirala institucije i zavela autokratsko-koruptivnu vladavinu malog broja ljudi ne može da ih ispuni jer bi samu sebe tako razvlastila. Zato je od samog početka bilo jasno da je u pitanju pat pozicija i da vlast zahteve ne može da ispuni – objašnjava naš sagovonik.

To je odavno otvorilo mogućnost da organizovana politička i građanska javnost izađe sa artikulisanim programom za izlazak iz krize, dodaje.

– Nešto od toga već imamo u vidu predloga za prelaznu ili ekspertsku vladu, ali su u pitanju suviše tihi zahtevi od strane ograničenog broja međusobno slabo povezanih aktera. U ovom trenutku manje je bitno kako će tehnički da izgleda predlog, a mnogo je značajnije da se što hitnije napravi platforma koja bi imala autoritet da taj predlog iznese i oko sebe okupi demokratsku javnost u Srbiji. Tu vidim logične aktere u vidu ProGlasa, političke opozicije, građanskih pokreta, lokalnih grupa, civilnog sektora, sindikata, profesionalnih i strukovnih organizacija, ali i novih oblika organizovanja poput slobodnog univerziteta ili novih oblika organizovanja prosvetnih radnika – ističe Popović.

Svim ovim akterima, kaže dalje, niko ne brani da formulišu svoj predlog i predstave ga u vidu zahteva.

– To se ne kosi sa studentskim zahtevima, niti ima potrebe da se studenti sada prebacuju sa sopstvenih na neke nove zahteve, bar ne ukoliko to sami ne žele. Mislim da bi građanski pokret, sastavljen od svih navedenih aktera, i sa jasnim zahtevima koji se sastoje od razvlašćivanja autokratske vlasti uz bilo koji model koji se zajednički dogovori bio odlična dopuna studentskim zahtevima i sasvim komplementaran sa studentskim pokretom – zaključuje sagovornik Danasa.