Šta je zajedničko kralju Aleksandru Karađorđeviću i Titu?

Kako se pojašnjava, obojica su bili prihvaćeni i osporavani, a danas o njima sude njihovi simpatizeri i protivnici, dok istorija, ostaje zaboravljena ili zanemarena.

“I kralj Aleksandar i Tito bili su autoritarni na svoj način, ali su, svako u skladu sa društvenim okolnostima svog vremena, bili i demokrati. Obojica su bili Jugosloveni. Kako je već rečeno, između kralja Aleksandra i Josipa Broza Tita postoji mnogo više sličnosti nego što se često priznaje. Iako se to možda ne želi priznati, obojica su bili politički i vojni stratezi bez premca”, navodi se u saopštenju.

I dodaje da su bili svesni velike istine – mala, pojedinačna zemlja ne može da pronađe adekvatno mesto među evropskim silama.

“Srpski kralj Petar naredio je oslobađanje teritorija današnjih „suverenih i nezavisnih“ država, dok je njegov sin, kralj Aleksandar, uspeo da ih ujedini u zajedničku državu. Preimenovanjem Kraljevine SHS u Kraljevinu Jugoslaviju, konačno je ostvaren višestoljetni san koji su intelektualci svog vremena, okupljeni u Ilirskom pokretu, težili – san o oslobođenju i ujedinjenju jugoslovenskih naroda u jednu državu. Nakon Drugog svetskog rata stvorena je nova Jugoslavija, sa republikanskim uređenjem i na potpuno novim društvenim temeljima. No, postavlja se pitanje: da li su ti temelji zaista bili drugačiji od onih na kojima je nastala Kraljevina Jugoslavija? Ne smemo zaboraviti da je i ona nastala posle svetskog rata i da je bila sastavljena od naroda sa dubokim religijskim i kulturološkim antagonizmima”, pišu u ovom pokretu.

Navode da su kralj Aleksandar i Tito bili svesni da najveći antagonizmi potiču od nerešenih nacionalnih pitanja, pa su obojica, koristeći svoj lični autoritet, pokušavali da stvore i ojačaju kult jugoslovenske nacije.

“Ova ideja trebalo je da premosti te podele i omogući da Jugoslavija, i njeni narodi, drže korak sa ostatkom sveta u svakom pogledu. Međutim, slabo obrazovanje, duboko ukorenjen kult tradicije, veliki uticaj matičnih religijskih zajednica, kao i sitni socijalni interesi, doveli su do raspada obe Jugoslavije”, ukazuju se.

I konstatuje da ova činjenica tera na razmišljanje o stvarnom autoritetu ovih vođa među narodom.

“I kralj Aleksandar i Tito zalagali su se za dugotrajan opstanak Jugoslavije, verujući da je stvaranje jugoslovenske nacije ključ za stabilnost i napredak države. S obzirom na to, nužno je preispitati koliko je njihov autoritet zaista bio duboko ukorenjen među ljudima, jer se pokazalo da su, kad su ambicije pojedinaca došle do izražaja, mnogi počeli da se udaljavaju od jugoslovenske ideje. Jugoslovenska ideja je bila zloupotrebljena iz različitih razloga, i teško je sve te razloge pobrojati u ovom tekstu. Danas, kada više nemamo ni kralja Aleksandra ni Tita, pravi Jugosloveni i dalje ne dopuštaju razdvajanje ovih velikih ličnosti. Odgovornost za očuvanje ideje Jugoslavije leži na novim generacijama, čiji je osnovni zadatak da zaštite ovu ideju od daljih zloupotreba”, zaključuju u Narodnom pokretu Jugoslovena.