Šta nam je novo doneo predlog sporazuma EU: Sledi suočavanje Vučića i Kurtija sa kritikama za izdaju

Nakon sastanka u Briselu tekst sporazuma je poznat, nakon što su ga Beograd i Priština prihvatili i za one koji su pratili razvitak situacija – iznenađenja nema.

Razvijanje normalnih dobrosusedskih odnosa i priznavanje nacionalnih simbola i ličnih karata trebalo bi da reši različite krize izazvane jednostranim potezima Prištine kojima su drugačiji pogledi koji dve strane imaju prema pitanju ličnih karata i tablica iskorišćavani kako bi se dijalog “odmrzavao” i gurao u pravcu francusko-nemačkog predloga, za koji je Kurti očekivao da će imati međusobno priznanje.

Svoje mesto u predlogu našli su i poštovanje Povelje Ujedinjenih nacija, tačka da se “Srbija neće protiviti ulasku Kosova u bilo koju međunarodnu organizaciju”, ali i da nijedna strana neće blokirati, niti druge podsticati da blokiraju, ulazak u Evropske uniju druge strane.

I upravo ta tačka o neprotivljenju Srbije ulasku Kosova u bilo koju međunarodnu organizaciju, može biti najspornija za zvanični Beograd, s obzirom i na navode predsednika Srbije da ulazak Kosova u Ujedinjene nacije “neće proći”. Ipak, tu ne stoji, kao što je slučaj kod evrointegracija, obaveza Srbije da neće blokirati ulazak, što otvara prostor za tumačenja da Srbija može igrati na kartu kineskog ili ruskog veta, ali to već zavisi od Rusije i Kine.

Odrednica da neće blokirati ulazak druge strane u EU, odnosi na pisma koja je Srbija uputila članicama EU koje Kosovo nisu priznale.

Govori se i o novim sporazumima koji će proisteći iz ovog – onaj pravno obavezujući o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, ali i oni koji se bave konkretnim temama na polju saradnje Beograda i Prištine iz oblasti privrede, nauke i tehnologije, saobraćaja i povezanosti, pravosudnih i policijskih odnosa, pošte i telekomunikacija, zdravstva, kulture, vere, sporta, zaštite životne sredine, nestalih, raseljenih lica i drugih sličnih oblasti.

Detalji te saradnje biće dogovoreni dodatnim sporazumima u dijalogu pod pokroviteljstrvom EU.

I upravo po mnogim od ovih pitanja Beograd i Priština se spore, mahom zbog neprimene sporazuma od kojih su neki potpisivani i pre 2013. godine kada su svoj potpis na Briselski sporazum stavili beogradski i prištinski zvaničnici. Između ostalih to je i Sporazum o slobodi kretanja iz 2011. godine, kao i energetski sporazumi potpisivani 2013. i 2015. godine.

U vremenu ruske agresije na Ukrajinu, tenzije su eskalirale i na Kosovu i Metohiji. Svestan da Beograd nema preterano interesa da zamrznuti konflikt odmrzava, jer svako to topljenje ledenog brega bi vodilo sporazumu koji ne bi išao na ruku Srbije, Aljbin Kurti jednostranim potezima situaciju na terenu dovodio je do krajnje eskalacije.

Nije ispuštao situaciju za dizanje tenzije – od održavanja referenduma, pa izbora 3. aprila, pitanja energetike, tablica, ličnih karata. I uspevalo mu je, a to pokazuju i izjava Gabrijela Eskobara, specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan SAD, države čiji je uticaj bio presudan da bi se do ovog novog sporazuma uopšte došlo i da situacija ne bi otišla u pravcu oružanog sukoba, koji je izjavio da su se tokom prošle godine međunarodni zvaničnici pre svega bavili upravo krizama koje su izazvane specifičnim problemima, na to je trošen i novac, onaj novac koji je mogao biti poslat Ukrajini.

Kurti je izazvao barikade Srba i 31. jula, kao i one koje su se nešto duže zadržale – krajem prošle godine. Pucnji na barikadama, neizsvesnost u vezi toga da li je Kurti spreman da pošalje specijalne snage Kosovske policije da barikade razbijaju.

Razlika je u tome što su u julu Srbi sa severa Kosova još bili u kosovskim institucijama, s obzirom da su one napuštene 5. novembra u krizi koja je izazvana jednostranim potezima Prištine u vezi tablica i ličnih karata, a povodom smene načelnika Kosovske policije za region-Sever Nenada Đurića koji je odbio da sprovodi odluku Kurtijeve Vlade o kažnjavanju onih koji svoja kola ne žele da preregistruju na RKS “Republika Kosovo” tablice.

Izlaskom iz institucija Beograd je preuzeo inicijativu, jedan od zahteva za povratak u insitucije je formiranje Zajednice srpskih opština. I to je verovatno i bilo presudno za to da se “međusobno priznanje” ne nađe u ovom sporazumu, ali i da se u njemu ne nađe formiranje ZSO. Srbija je naime sve vreme insistirala na metodologiji – prvo ZSO, pa novi sporazum. To su prihvatili i međunarodni zvaničnici.

Iako se konkretno ne govori o ZSO, govori o obavezivanju na uspostavljenje posebnih aranžmana i garancija, u skladu sa instrumenima Saveta Evrope i evropskih iskustava “kako bi se obezbedio odgovarajući nivo samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu i sposobnost za pružanje usluga u određenim oblastima, uključujući mogućnost finansijske podrške Srbije i direktan kanal komunikacije srpske zajednice sa Vladom Kosova”.

Srbija dakle zadržava mogućnost da daje novac srpskoj zajednici na KiM i da na taj tačin pripomaže opstanku srpskog naroda na KiM, a i Vlada Kosova se obavezuje na direktan kanal za komunikaciju sa srpskom zajednicom. Beograd i Priština obavezuju se i da će “razmeniti stalne misije”, koje će se osnivati u sedištima Vlade. Takođe, stoji i obaveza vezana za status SPC i zaštite verskog i kulturnog nasleđa.

“Strane će formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i pružiti snažan nivo zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima”, stoji u sporazumu.

I ove tačke mogu biti najspornije u pogledu poštovanja Prištine, imajući u vidu stav Aljbina Kurtija oko zemljišta manastira Visoki Dečani, koje manastirskom komplesku ne vraća, čak ni nakon odluke Ustavnog suda, istog onog Ustavnog suda na koji se poziva kada kaže da ZSO se ne može formirati.

Takođe, ni u proteklom periodu se kosovska Vlada nije pokazala zaintereseovanom za komunikaciju sa srpskim stanovništvom, a nedavne odluke o oduzimanju zemljišta na Severu Kosova i gradnji specijalnih baza Kosovske policije na njemu takođe su pokazatelj toga.

Kao što smo već napomenuli – ZSO u ovom sporazumu nema. I to je dobro, takođe zbog tačke koja potpisnike obavezuje da sprovedu sve one obaveze iz prethodnih sporazuma uz ekpslicitnu poruku da ovaj sporazum njih ne poništava. Da će ZSO dobiti posebno mesto među tim obavezama ukazuje i tačka 11.

Kada se o sadržini sporazuma spekulisalo govorilo se kako on ima 10 tačaka. Od svega onog što su mediji objavljivali, ipak najsličniji je onome što je objavljeno u Danasu. Kada se uporede tekst sporazuma koji je naš list objavio i tekst ovog konačnog jasno je da se EU odlučila na to da postoji “Mapa puta za implementaciju” ovog sporazuma, time uslišivši i zahteve Beograda na tome da se pre potpisivanja ovog sporazuma, fokus stavi na ono što Priština nije ispunila iz Briselskog sporazuma.

Slično je bilo i sa sporazumom o energetici do kog se došlo prošle godine, odnosno “Mapom puta” za njegovo sprovođenje – obe strane obavezale su se, kako bi se iz krize izašlo, da ispune obaveze iz sporazuma koji se ranije potpisivani.

A izjave Vučića i Kurtija, iako oprečne i usmerene na unutrašnju javnost, ukazuju da su sada na redu razgovori o načinu na koji će biti implementairan sam sporazum, a kako je to rekao predsednik Srbije sa Lajčakom će razgovarati 18. marta kada ovaj EU izaslanik bude u Severnoj Makedoniji.

Sama “Mapa za implementaciju” i dalje je u izradi, ali je važno da sam tekst sporazuma obema stranama nije sporan.

Evropski savet održava se sredinom marta, kada će se očekivati i izveštaj o ovom sporazumu, koji će uticati na evropske integracije Srbije i Kosova, potvrdio je i Vučić u svojoj izjavi.

Jasno je da do potpisivanja mora doći pre toga, a hoće li – zavisi od spremnosti Prištine da formira ZSO ili spremnosti Beograda da prihvati ZSO koja će biti na nivou nekakve nevladine organizacije, odnosno u skladu sa kosovskim Ustavom, a ne u skladu sa Briselskim sporazumom.

Zavisi i od sposobni Evropske unije i SAD da jednu ili drugu stranu na nešto primoraju, a protekli je period pokazao da im lakše ide primoravanje Beograda, zbog vrlo rigidnog stava Aljbina Kurtija.

Beogradski i prištinski zvaničnik sad treba da se suoče i sa kritikama dela domaće javnosti – Vučića desno orijentisani optužuju za izdaju. Neke od njih je godinama negovao davajući im prostor kroz režimske televizije i koje je “hranio” rusofilskim i putinofilskim narativom, ali i danas “ljubav cveta” pokazaće to hoće li ta opozicija okupljena oko slogama “Ne ultimatumu” izaći iz opštinskih sala gde održavaju tribine na ulicu.

I Kurti ima problem, pre svega oko ZSO. Narativ da “ZSO neće proći”, što je bio i predizborni slogan “Samoopredeljenja” stranke čiji je predsednik, Kurti i dalje propagira. Danas ne suzavcima koje je nekada bacao u kosovskoj Skupštini upravo zbog odluka prošlih vlada, koje on sam danas donosi, a koje je nazivao izdajnicima, već protestima širom Kosova protiv formiranja ZSO.

Jedan je održan i u Južnoj Mitrovici. Priština pokušava da pritisak vrši i time što pokreće pitanje albanske zajednice u Severnoj Makedoniji i opštinama Bujanovac, Medveđa i Preševo u centralnoj Srbiji, kroz pitanje “Zajednice albanskih opština”.

S tim što je Vučićeva situacije nešto olakšana privođenjem lidera Narodnih patrola Damnjana Kneževića i urednika SRBIN.info Dejana Petra Zlatanovića.

Ulicu nema ko da drži, „državotvorna opozicija“ salonski deluje, organizuju tribine po opštinskim salama, a SRBIN.info koji je u poslednjih nekoliko meseci žešće nego ranije postao politički aktivan, u smislu i organizacije određenih protesta, poput Litija za spas Srbije, se, potpuno očekivano, bavi podrškom svom kolegi koji se i dalje nalazi u pritvoru. Njima se na teret stavlja poziv na nasilno promenu ustavnog poretka, a privedeni su nakon protesta ispred Predsedništva kojim su se protivili francusko-nemačkom sporazumu.

Odgovor na pitanje iz naslova bi mogao biti – ništa novo. Na sreću. Jer sve novo bilo bi verovarno eksplicitno međusobno priznanje ili ubacivanje pitanja ZSO u ovaj sporazum, čime bi se dalji dijalog dodatno zakomplikovao.