Svi republički izbori iz kikindske perspektive

Ti premijerni su jedini bili po većinskom izbornom sistemu, tj. Srbija je bila podeljena na 250 izbornih jedinica, a od 1992. godine do danas poslanici se biraju sa izbornih lista po proporcionalnom izbornom sistemu, do 2020. sa cenzusom od pet odsto, a od tada tri odsto, s tim da je 1992. i 1993. godine državna teritorija bila podeljena na devet izbornih jedinica, 1997. na 29, a od 2000. godine Srbija je jedna izborna jedinica.

Zanimljivo je da su redovni izbori održani samo 1997, 2012. i 2020. godine, dok su svi ostali bili prevremeni, odnosno vanredni, pa tako i ovi koji su pred nama.

Pre hronologije izbora tokom devedesetih godina prošlog veka, za vreme režima Slobodana Miloševića, treba naglasiti da je vladajuća Socijalistička partija Srbije imala ogroman monopol u svim sferama života, počev od medijskog, da je zloupotrebljavala državne resurse za partijsku kampanju i da se bavila ozbiljnim izbornim krađama, počev od velikog broja glasova koji je navodno dobijala na Kosovu, gde Albanci nisu izlazili, niti ih bilo briga, a opozicija nije imala kontrolore.

1990.

Na prvim izborima krajem 1990. godine trijumfovala je Socijalistička partija Srbije, koja je, kada bi se zbrojali svi glasovi dobila 46 odsto glasova, ali je zahvaljujući većinskom sistemu osvojila čak 194 mandata od 250. Drugi je bio Srpski pokret obnove i po broju mandata (19) i ukupnom broju glasova njihovih kandidata (16 odsto). Demokratska stranka osvojila je sedam mandata i 7 odsto glasova, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara 3 odsto glasova, ali osam mandata, Savez reformskih snaga Jugoslavije za Vojvodinu ukupno tek dva odsto glasova, uz dva mandata…

Na izbore je izašlo skoro 72 odsto upisanih birača.

U kikindskoj opštini birana su dva poslanika, a socijalisti su se baš namučili, i uz snažno protežiranje državnog aparata i uz mnogo sumnje, njihovi kandidati dr Milovan Blažić i Dušan Latinović pobedili su sa malom razlikom u drugom krugu kandidate DS – dr Milenka Novakova i Mičurina Berara.

U prvom krugu SPS je bio ubedljiv, ali je opozicija u zbiru imala više glasova – kada se saberu dve kikindske izborne jedinice, SPS je osvojio 44%, DS 15%, SPO 11%, DZVM 8%, Reformisti 8% itd.

1992.

Burno je i krvava bila druga ratna godina na prostorima raspadajuće Jugoslavije, a zaključena je u Srbiji izborima na svim nivoima.

Kroz pregovore vlasti i opozicije promenjena su pravila i prešlo se na proporcionalni izborni sistem, koji je, uz izmene u broju izbornih jedinica, zadržan do danas.

U prvom planu je bila trka za predsedničko mesto Slobodana Miloševića i Milana Panića, a sve je završeno pobedom nacionalističkih kandidata i stranaka, a je tako bilo i u trci za republički parlament.

Izborno pravo iskoristilo je preko 70 odsto upisanih u biračke spiskove, a socijalisti su ponovo bili najbolji. Ali, opala im je popularnost – osvojili su 101 mandat na osnovu 29 odsto osvojenih glasova u devet izbornih jedinica, no to ih nije sprečilo da zadrže vlast, jer je druga po snazi bila njima bliska i od režimskih medija forsirana, ratoborna Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, sa 22 odsto glasova i 73 mandata, koja je potom pružila u parlamentu podršku manjinskoj vladi SPS-a. Koalicija DEPOS koju je predvodio SPO osvojila je 17 odsto i 50 mandata, DS 4% (6), DZVM 3% (9)…

U Kikindi je SPS bio za manje od procenta bolji od radikala: SPS 27%, SRS 26%, DEPOS (SPO, DSS…) 16%, DZVM 6%, DS 6%…

1993.

Sledeće, 1993. godine, radikali su otkazali poslušnost i raspisani su prevremeni izbori, a SPS je ponovo bio najuspešniji, povećavši broj glasova na 37 odsto i broj mandata na 121.

„Šešeljevci“ su po prvi put bili pod baražnom vatrom državnih medija, kao uostalom i sva prava opozicija devedesetih, i spali su na 14 odsto glasova i 39 mandata.

Drugo mesto je zauzela Koalicija DEPOS, opet predvođena SPO-om, sa 17% glasova i 45 poslanika.

Iznenadila je Demokratska stranka, predvođena novim liderom Zoranom Đinđićem, osvojivši 12% i 27 mandata.

Demokratska stranka Srbije napustila je DEPOS i izašla samostalno i na osnovu 5% glasova osvojila sedam mandata.

Na te izbore izašlo je nešto više od 61 odsto građana sa pravom glasa.

SPS je opet uspeo da formira većinu za izbor Vlade Srbije, jer su četvorica poslanika Nove demokratije sa liste DEPOS-a prešli na njihovu stranu.

I u kikindskoj opštini SPS je bio najbolji sa 36%, drugi su bili radikali (17%), zatim DS (14%), DEPOS (11%), DZVM (5%) i DSS (4%).

1997.

Nakon poraza u mnogim gradovima, među njima i Kikindi, na lokalnim izborima u zimu 1996. godine, i višemesečnih protesta zbog izborne krađe, vladajuće partije SPS i JUL su do jeseni 1997. uspele da se konsoliduje, pocepaju Koaliciju „Zajedno“, a pomire se sa radikalima, i u kampanju za redovne republičke izbore uđu skoro pa bezbrižno, naročito nakon što se deo opozicije (DS, DSS, GSS) odlučio za bojkot, koji je imao ograničeni domet, jer je na birališta izašlo 57 odsto upisanih.

Opet su najbolji bili socijalisti, u koaliciji sa JUL-om i Novom demokratijom (34 odsto glasova i 110 mandata), a za njima radikali sa 28% i 82 poslanička mesta, i ove stranke su formirale vladajuću većinu, poz natu kao „crno-crvena koalicija“, koja je 1999. godine uvela zemlju u rat sa NATO paktom i predala Kosovo pod međunarodni protektorat.

Treći je na izborima 1997. bio je SPO sa 19% (45 mandata), a za njim dve regionalne koalicije i stranke – Koalicija Vojvodina (LSV, RV…) sa 3% (4) i SVM 1% (4).

U Kikindi su najbolji bili radikali sa 34%, a za njima koalicija oko SPS-a sa 28%, dok je izostanak demokrata iskoristila Koalicija Vojvodina (Liga i Reformisti), osvojivši 14%, dok je SPO bio tek na 6%, a SVM na 3% osvojenih glasova.

2000.

Slom režima Slobodana Miloševića nakon saveznih i lokalnih izbora krajem septembra i oktobarskih nemira 2000. godine, izazvao je prevremene republičke izbore u decembru.

Demokratska opozicija Srbije (DS, DSS, GSS, LSV, RV, SVM…), koja je već trijumfovala u septembru, odnela je više nego ubedljivu pobedu i na izborima za Skupštinu Srbije i zauzela više od dve trećine parlamenta 64 odsto osvojenih glasova i 176 mandata.

SPS se istopio na 14% (37 mandata), a SRS na 9% (23), dok je iznenađenje bila Stranka srpskog jedinstva, koja je prešla cenzus i osvojila 14 poslaničkih mesta, a SPO je doživeo novi slom i ostao ispod cenzusa i bez mandata, sa samo 3% osvojenih glasova.

U odnosu na savezne i lokalne izbore u septembru 2000. godine, kada je izašlo 75 odsto upisanih birača, na republičkim izborima glasalo je 58 odsto.

I u Kikindi je DOS bio ubedljiv, osvojivši 59%, SPS je pao na 16%, SRS se održao na 14%, a SSJ je osvojio nešto preko 5%.

2003.

Velika pobeda DOS-a brzo se topila, najviše zbog sukoba DS-a i DSS-a, Vlada koju je predvodio Zoran Đinđića bila je na udaru sa svih strana, da bi sve kulminiralo ubistvom premijera u atentatu marta 2003. Novi premijer Zoran Živković nije dugo uspeo da održi ostatak koalicije na okupu i moralo se na vanredne izbore u decembru te godine.

Radikali su ojačali na račun SPS-a i osvojili najviše glasova (28 odsto) i poslaničkih mandata – 82, ali Vladu su formirali DSS, koji je osvojio 18% i 53 mandata, G17 plus (13% glasova i 37 mandata), te koalicija SPO-a i Nove Srbije (8% i 22 mandata), uz manjinsku podršku SPS-a, koji je pao na ispod 8% i osvojio 22 mandata. Ispod cenzusa i bez mandata ostala je Lista za toleranciju (LSV, SVM, SDPS) sa 4,4% osvojenih glasova. Izlaznost je bila 59 odsto.

„Šešeljevci“ su trijumfovali u Kikindi, prešavši 37 odsto glasova izašlih na izbore, i na neki način najavili osvajanje lokalne vlasti naredne godine.

Drugi je bio G17 plus sa 13%, potom Lista ta toleranciju (Liga, SVM, Reformisti) 12%, DSS 11%, DS-GSS 9%, SPS 6% i SPO-NS 2%.

Ovo su bili prvi parlamanetarni izbori na koje nijedna stranka nije imala većih primedbi, a tako je bilo i godinu dana ranije na predsedničkim izborima (neuspešnim), i svi naredni izbori, zaključno sa drugim krugom predsedničkih 2012. godine, bili su u najvećoj meri fer i pošteni.

2007.

Pošto su krajem 2006. godine propali pregovori o priključenju Evropskoj uniji, G17 plus se razišao sa DSS-om i izašao iz Vlade, pa su početkom 2007. održani još jedni prevremeni izbori, a oni su na birališta izvukli skoro 61 odsto upisanih birača.

Opet su najuspešniji bili radikali sa 29 odsto glasova (81 mandat), ali je nakon izbora opet Vladu Srbije predvodio Vojislav Koštunica i njegov DSS, koji su, doduše, kažnjeni manjim brojem glasova za svoju dotadašnju vladavinu (u koaliciji sa novom Srbijom osvojili su 23 odsto glasova i 47 mandata).

Uz njih, vladajuću koaliciju su tvorili i Demokratska stranka, ojačana nakon što je Boris Tadić osvojio prvi predsednički mandat 2004. godine (osvojila 23 odsto i 64 mandata), i G17 plus G17 plus (7 odsto glasova i 19 mandata).

Pored radikala u opoziciji su ostali SPS, koji je osvojio 6% glasova i 16 mandata, i koalicija LDP-LSV-GSS-SDU (sa nešto preko 5 odsto glasova i 15 poslanika).

U našoj opštini radikali potvrđuju prevlast i osvajaju 37%, a demokrate im se polako približavaju sa 21%. Koalicija oko LDP-a i Lige osvojila je preko 8%, DSS malo ispod toga, a G17 plus 7%. SPS je u Kikindi bio malo iznad cenzusa od 5%, a za SVM je glasalo nešto manje od 4% izašlih birača.

2008.

Proglašenje nezavisnosti Kosova izazvala je krizu vlasti i nakon ostavke Koštunice i maju 2008. godine ponovo je biran parlament Srbije i ponovo je pravo glasa iskoristilo 61 odsto građana sa pravom glasa.

Demokratska stranka predvođena Borisom Tadićem je bila u naletu i koalicija koju je predvodila (DS-G17-SPO-LSV) osvojila 38 odsto glasova i 102 poslanička mandata, i uz podršku SPS-a i stranaka manjina, formirala je Vladu Srbije.

Radikali su pali na drugo mesto po broju glasova (29%) i mandata (78), a i koalicija DSS-NS je nastavila sa padom (12% glasova i 30 poslanika).

Stranke oko LDP-a su se održale iznad cenzusa (13 mandata), dok je SPS u koaliciji sa PUPS-om i Jedinstvenom Srbijom prešao 8% i osvojio 20 mandata.

I u Kikindi je koalicija predvođena DS-om bila prva, sa preko 40% glasova, dok su radikali pali na 34%. LDP je prešao 6%, koalicije oko SPS-a i DSS-a 5%, a SVM 4% glasova od izašlih.

2012.

Ta Vlada je izgurala mandat i stranke koje su je činile (DS, SPS, G17-URS) i na redovnim republičkim izborima 2012. godine osvojile većinu mandata, ali je pobeda Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem u drugom krugu predsedničkih izbora sve preokrenula.

Naprednjaci su prvi put izašli na republičke izbore nakon rascepa u SRS-u i nisu dosegli rezultate radikala iz prethodnih izbora (osvojili su u koaliciji sa nekoliko manjih stranaka 24 odsto glasova i 73 mandata), ali su ipak uzeli vlast.

Koalicija DS-SDPS-LSV osvojila 22% glasova i 67 poslaničkih mandata, a za njom koalicija SPS-PUPS-JS 15% (44), zatim DSS 7% (21), Preokret (LDP-SPO-SDU) 7% (19), URS (eks G17 plus) 6% (15) i SVM 2% (5 mandata). Na izbore je izašlo manje od 58 odsto građana sa pravom glasa.

Pobeda Nikolića dovela je do „prepakivanja vlasti“, i pošto su naprednjacima prišli SPS i URS, formirana je Vlada Srbije na čelu sa socijalistom Ivicom Dačićem i naprednjakom Aleksandrom Vučićem, u ulozi prvog potpredsednika i ministra vojnog.

U Kikindi je koalicija oko SNS-a (27%) bila bolja od koalicije oko DS-a /24%), veliki skok napravio je SPS (12%), a napredovao je i LDP (8%), dok je SRS pala na ispod 5%, a nije se proslavio ni URS (manje od 4% glasova).

2014.

Pošto je izabran za vicepremijera i „nadzornika“ bezbednosnih službi, Aleksandar Vučić je krenuo da preuzima poluge vlasti, a nakon što je u finalu serije hapšenja bivših funkcionera vlasti, uhapšen najmoćniji biznismen Miroslav Mišković, popularnost mu je naglo skočila i već 2013. je faktički postao najvažniji čovek u zemlji.

Da bi kapitalizovao svoju popularnost, Vučić je u proleće 2014. godine organizovao prevremene izbore i sa svojom Srpskom naprednom strankom i nekoliko manjih stranaka u koaliciji – ostvario veliku pobedu. Uz izlaznost od 53 odsto, SNS i partneri (lista „Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo“) obezbedili su 48 odsto glasova i 158 mandata i u vladajućoj koaliciji zadržali koaliciju SPS-PUPS-JS sa 45 mandata (osvojenih skoro 14%), tako da je Vlada imala podršku četiri petine poslanika u Skupštini Srbije.

Velikoj pobedi Vučiča doprinela je i razjedinjena i raspala opozicija, posebno unutrašnjim sukobima i režimskom propagandom uništavana Demokratska stranka. Lista DS-a predvođena novim predsednikom Draganom Đilasom došla je tek do 6 odsto glasova (19 mandata), a malo pre izbora odbegli predsednik Boris Tadić sa novom strankom SDS i u koaliciji sa Ligom prešao je cenzus i obezbedio 18 mandata.

Ovi izbori su bili katastrofični za mnoge stranke, počev od DSS-a, koji je jedva prešao 4% i ostao bez mandata, što je nagnalo Koštunicu da se povuče iz politike.

Isto je učinio i Mlađan Dinkić, pošto je njegov URS osvojio 3%, ali ne i Čedomir Jovanović, čiji je LDP stigao tek do 3,4% osvojenih glasova izaških birača.

Na tim izborima ispod cenzusa ostale su i neke nove stranke i pokreti – Dveri (3%) i Dosta je bilo (2%), a radikali, i dalje bez Vojislava Šešelja, koji je odbrojavao poslednje dane u Haškom zatvoru, spali su na 2% glasova birača u Srbiji.

U Kikindi je Vučićeva lista došla do 52% glasova, koalicija oko SPS-a uzela je 10%, LSV i SDS Borisa Tadića preko 8%, SVM preko 6%, DS tek nešto preko 4%, LDP preko 3%, a DSS ispod 3%.

Izbori iz 2014. godine bili su uvod u seriju izbora u organizaciji SNS-a i pod potpunom dominacijom Aleksandra Vučiča u svakom smislu.

Jedna od tekovina oktobarskih promena iz 2000. godine, a to su slobodni, fer i pošteni izbori, počela je da kopni i do danas je praktično gzažena.

2016.

Ni tako ogromna većina u Skupštini Srbije nije doprinela da Vlada Srbije koju je predvodio Aleksandar Vučić izgura ceo mandat, jer je sada već svemoćni gospodar Srbije rešio da ponovo organizuje vanredne izbore, a jedan od motiva, osim da produži vlast, bio je i da pogura učinak stranke na redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima.

Ponovo je lista koja je nosila njegovo ime (“Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”) i ponovo je zahvaljujući prevlasti u medijima i zloupotrebi državnih resursa – ubedljivo pobedila. Ali, iako je lista osvojila 48 odsto glasova, zbog boljeg organizovanja opozicije, bitno je umanjen broj rasutih glasova, pa su Vučić i njegovi sateliti zauzeli 131 poslaničko mesto.

Koalicija SPS-JS je bila druga, a bez PUPS-a, koji je otišao na Vučićevu listu, uzela je 11 odsto glasova i 29 mandata.

Povratkom Šešelja iz Haga, SRS je zauzeo oštar opozicioni stav i skočio je na 8% (22 mandata), a potom su sledile četiri liste koje su uz dosta muke prešle cenzus od 5%: DS na čelu sa Bojanom Pajtićem (16 mandata), Dosta je bilo (16), koalicija SDS-LSV-LDP (13) i koalicija Dveri-DSS (13).

U Kikindi i okolini pobednička lista je došla do 54% glasova, SPS i JS pali su na 8%, koalicija LSV-SDS- LDP prešla je 7%, radikali skočili na preko 7%, a DS se zadržala na nešto preko 4%.

2020.

Poslednji izbori za Skupštinu Srbije došli su u redovnom terminu, odnosno nešto izmenjenom zbog pandemije, i umesto u proleće, održani su krajem juna.

No, iako redovni, ostali su poprilično nelegitimni, jer ih je najveći deo opozicije bojkotovao, a to je, na kraju krajeva nakon izbora priznao i vladar Vučić, ograničivši mandat nove Vlade Srbije na godinu i po dana i najavivši za proleće 2022. godine vanredne izbore.

Na tim faličnim izborima, održanim nakon prvog talasa epidemije korona virusa, učešće je uzelo, ako je verovati vlastima, tek 49 odsto upisanih birača, a trijumfovala je lista „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, osvojivši preko 60 odsto glasova i 188 mesta u Skupštini Srbije. Druga po uspešnosti bila je lista SPS-a i JS-a, koja je prešla 10 odsto osvojenih glasova, i dobila 32 mandata, a treća lista Aleksandra Šapića (SPAS) sa blizu 4 odsto osvojenih glasova i 11 poslaničkih mandata.

I tu se završio spisak stranaka koje su prešle novi, umanjeni cenzus od 3 odsto, a u parlament su još ušle samo stranke nacionalnih manjina, koji ostvaruju mandate na osnovu prirodnog praga (broj važećih glasova podeljen sa 250).

Ispod „malog“ cenzusa ostali su: POKS, Suverenisti (Dosta je bilo), DSS, Šešeljevi radikali, Pokret slobodnih građana, Zavetnici, Ujedinjena demokratska Srbije (Liga)…

Iako nije bilo prave opozicije, vladajuća partija ponovo je sve državne resurse stavila u svoju službu i malo kome je od konstruktivne opozicije, osim sakupljanjem potpisa za kandidaturu, pomogla u kampanji da pređu smanjeni cenzus.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku

Još vesti iz ovog grada

Ponovo požar na deponiji u Kikindi

Lokalni i beogradski izbori: U Nišu i SNS i opozicija proglasili pobedu, u Beogradu SNS sama može da formira vlast (FOTO, VIDEO)

Sve izborne liste u svih 90 gradova i opština: Za koga možete da glasate u nedelju 2. juna

Kikinda istakla kandidaturu za Nacionalnu prestonicu kulture 2027. godine