Najdelotvornija mera u svim zemljama odakle dolaze odbijeni azilanti jeste obaveštavanje siromašnih slojeva stanovništva o tome koji preduslovi postoje da bi u EU neko dobio politički azil, kao i o brzom proterivanju podnosilaca neopravdanih zahteva. Važno je napomenuti i da podnošenje zahteva za azil ne može da bude krivično delo, bez obzira na to koliko je neopravdan taj zahtev.
Takođe, odbijeni zahtev ne sme da vodi u krivično gonjenje ili bilo koji drugi pokušaj kažnjavanja – ocenjuje u razgovoru za Danas Dušan Reljić, saradnik istraživač Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost iz Berlina.
U kojoj meri neusaglašena politika unutar EU otežava rešavanje problema s takozvanim lažnim azilantima?
– Saradnja unutar EU u oblasti pravosuđa i unutrašnjih odnosa usmerena je na neke vidove zajedničke kontrole granica i sprečavanja zloupotrebe prava na politički azil. Jedinstvena politika EU prema onim podnosiocima zahteva za dodelu političkog azila, za koje je izvesno da to čine iz ekonomskih razloga, još je u povoju. Članice nisu spremne da se odreknu nacionalnog suvereniteta u toj oblasti.
Da li je EU u pravu kada neće da srpskim vlastima dostavi podatke o lažnim azilantima?
– Razmena ličnih podataka pojedinaca među državama spada među ona pitanja gde načela pravne države zahtevaju najveću moguću zaštitu prava građana. Tu ne dolazi do izražaja neki poseban odnos članica EU prema Srbiji, već je to principijelno političko i pravno pitanje o kojem države mogu da se sporazumeju samo kroz međusobne ugovore, s kojima moraju da se saglase nacionalni parlamenti.
Kakve mere će, prema vašem mišljenju, biti preduzete i ko će snositi najteže posledice?
– Najdelotvornija mera u svim zemljama odakle dolaze odbijeni azilanti jeste obaveštavanje siromašnih slojeva stanovništva o tome koji preduslovi postoje da bi u EU neko dobio politički azil, kao i o brzom proterivanju podnosilaca neopravdanih zahteva. Kao i o uslovima života, koji mogu da budu izuzetno neprijatni, dok traje utvrđivanje opravdanosti zahteva ili dok se čeka, ponekad u pritvoru, na proterivanje. Važno je napomenuti i da podnošenje zahteva za azil ne može da bude krivično delo, bez obzira na to koliko je neopravdan taj zahtev. Takođe, odbijeni zahtev ne sme da vodi u krivično gonjenje ili bilo koji drugi pokušaj kažnjavanja.
Da li postoji opasnost da posledica restriktivnih mera države bude porast netrpeljivosti prema Romima i drugim manjinskim grupama, kao što je to bio slučaj u Rumuniji i Bugarskoj?
– Rumunija i Bugarska sprečile su stotine hiljada svojih građana, pretežno Roma, da putuju u inostranstvo u prvim godinama posle ukidanja viza EU za te zemlje, procenjujući da postoji mogućnost da bi ti njihovi građani mogli da se ilegalno zaposle u inostranstvu ili da postave zahteve za dodelu političkog azila. Drugim rečima, cela etnička grupa bila je izložena kolektivnim merama diskriminacije. Svi su o tome ćutali – zemlje EU, države odakle su bili ti ljudi, pa i većina organizacija za zaštitu ljudskih prava u tim zemljama. Nešto slično, doduše u mnogo manjoj meri, pokušala je državna uprava SFRJ krajem osamdesetih godina. Jedino što se takvom praksom prema Romima i Albancima u intervjuu nemačkim novinama „pohvalio“ nadležni činovnik tadašnjeg Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, pa je ispao skandal.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
