Vidovdanski protest – stepenica u političkom sazrevanju studenata ili zaokret udesno?

Tokom sedmomesečnih protesta studenti su uglavnom izbegavali da se politički i ideološki svarstavaju, a jedini fokus bio im je borba protiv korupcije i insistiranje na radu instutucija i odgovornosti za nemar.

Insistirali su na državnoj zastavi i državnoj himni, ali i jedinstvu, ali nisu spominjali, ni prošlost, ni Rusiju, ni Evropsku uniju. Spočitavano im je da izbegavaju da se odrede prema važnim pitanjima, Srebrenici, Republici Srpskoj i Kosovu.

A onda je došao Vidovdan, verski praznik koji u kolektivnom pamćenju nosi i značenja povezana sa državotvornošću, slobodom i nacionalnim identitetom.

I upravo ta povezanost sa identitetskim temama otvorila je prostor i za desničarske narative na samom skupu i kao da smo se vratili u 1989. godinu, na Gazimestan.

Nejasno je po kom kriterijumu su studenti, izuzimajući rektora Vladana Đokića, birali govornike i teme. Tek u podužim govorima provejavalo je da Vidovdan „nije samo običan datum u godini, ili broj u kalendaru, već simbol našeg duhovnog i kulturnog identiteta”.

Govorilo se o kosovskom zavetu, vidovdanskoj besedi Nikolaja Velimirovića, deljeni su i kosovski božuri. A sve je začinio profesor Milo Lompar koji je najavljen kao „čuvar srpske nacionalne svesti i srpske duše“.

I čuvar srpskih duša i promoter knjige Radovana Karadžića pozvao je na poštovanje Ustava, po kojem je “Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije”, a govorio je i o spoljašnjoj slobodi koja ide u dva kraka, jedan je sloboda države Srbije, a drugi “sloboda srpskog naroda van Srbije, odbrana suverenosti Republike Srpske.

Sve ono što smo slušali hiljadu puta, ali iz usta onoga protiv čije korumpirane vlasti su studenti i ustali.

I verovatno su svi oni razočarani porukama sa Vidovdanskog protesta u pravu kad kažu da studenti nisu uspeli da prevaziđu golemo istorijsko nasleđe, niti su uspeli da se izdignu iznad nacionalnih i desnih tema, na kojima Vučić igra poslednjih petnaestak godina.

Ali kritičari studentskog Vidovdana ne bi smeli da zaborave da su ti isti studenti, tokom proteklih sedam meseci, lično, trčeći i vozeći, tražili podršku evropskih zvaničnika u Strazburu i Briselu. Na sastancima su ih upoznali sa svojim zahtevima, ali je njihova vidljivost za predstavnike EU bila mala, gotovo beznačajna.

Ne treba smetnuti s uma i da im je, nakon protesta u Novom Sadu spočitavano i nešto drugo, zaokret ulevo.

Jasno je da će i zaokret ulevo i zaokret udesno odbiti neke ljude koji su podržavali studentske proteste od početka. Ali je takođe jasno da je reč o mladim ljudima koji nisu poltički profilisani, koji lutaju tražeći neki svoj pravac.

Međutim, ne sme se zaboraviti ni u jednom trenutku da su baš ti mladi ljudi uspeli da pokrenu Srbiju i što je najvažnije poljuljaju Vučićevu vlast i njegovu samouverenost iz temelja.

Zbog svega toga, gospodar svega u Srbiji danas sigurno ne spava mirno. Jer ti studenti koji još lelujaju od levog, ka desnom i natrag, uspeli su da mu oduzmu tapiju na sve srpske simbole, zastavu, himnu, patriotizam, i ono što je za njega najvažnije rejting.

Pokazali su da Srbija nije njegovo vlasništvo koje on, za javnost, voli najviše na svetu. Pokazali su da ima onih koji je berezervno i bezinteresno vole više od njega.

Vidovdanske desne poruke, sudeći po heterogenosti studentske populacije, neće biti i njihov konačni kurs i izborni program. Jer sva je prilika da će njihovi stavovi do raspisivanja izbora biti brušeni i dalje.

Ali, ako studenti istraju na desnom kursu, to će samo odbiti one ljude koji žele istinske, a ne kozmetičke promene, koji žele ne samo pad jednog režima, već i demontažu ideoloških temelja na kojima naprednjački režim počiva.

U tom slučaju Vučić može da se vrati svojim snovima, letećim automobilima, Srbiji u kojoj nema mesta za one koji misle drugačije i Srbiji u kojoj nema mesta za one koji nisu „ćaci“.

Ostaje nam da verujemo da će se studenti do izbora, vratiti nadnacionalnim, građanskim i životnim temama, zbog kojih su i otpočeli svoj protest pre sedam meseci. Ostaje nam da verujemo i da je Vidovdan bio samo jedna stepenica ka njihovom političkom sazrevanju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.